Текст преносимо у потпуности.

"Нисам склон да Дан Републике Српске вреднујем тиме колико он смета некоме другом, па ни бошњачким политичарима. Уосталом, историја ових простора није забиљежила поштенији документ од Декларације о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине од 9. јануара 1992. године. У том документу дословно пише: “Ова декларација ступа на снагу даном доношења, а увешће се у живот даном евентуалног признавања независности БиХ. Увођење Декларације у живот одложиће се на неодређено вријеме под условом да захтјев за признање независности БиХ његови подносиоци повуку до 15. јануара 1992. Године”. Што би рекао народ “немој, па се не бој”. Дакле, документ написан у духу најстаријег принципа тзв. златног правила свих религија – не учини другоме оно што не желиш да теби буде учињено. То стоји у свим светим књигама. Оног трена када су без сагласности српских представника прогласили независност БиХ и испровоцирали признање те независности, представници Муслимана и Хрвата су истовремено “увели у живот” и Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине. И ту се нема шта више додати, а мене што се тиче на том мјесту завршава и свака смислена полемика о Дану Републике Српске и са данашњим представницима друга два конститутивна народа у БиХ.

За полемику о Дану Републике Српске саговорници нису и не могу бити нити Кристијан Шмит или судије сада већ крњег Уставног суда БиХ. Потпуно су некредибилне њихове прозивке да Република Српска прослављајући свој дан 9. јануара наводно нешто не поштује. Па Кристијан Шмит не поштује Савјет безбједности Уједињених нација, нити Дејтонски мировни споразум! Да их поштује, онда не би радио то што ради и ишао би својој кући. Преостале судије крњег Уставног суда БиХ не поштују Устав сопствене земље! Да га поштују, онда га не би непрестано кршиле, понижавале, прекрајале, дописивале, лажно и из политичких разлога тумачиле, прегласавале колеге чији су правни аргументи неспорни, нити би судијске функције користиле за личне послове о којима се почиње све више причати и који ће кад-тад имати правосудни епилог. Дакле, сиктер.

Као кредибилни саговорници о Дану Републике Српске значајни су само људи Републике Српске, највише они међу нама који тај дан истински сматрају симболом слободе. И основно питање које се у вези с тим поставља је да ли је слобода коју тај дан симболизује схваћена на исправан начин?

Ако нам је слобода сачињена од права и могућности да интуитивно радимо шта нам на памет падне или да уопште ништа не радимо, да нам нико не може наредити да учимо, радимо, водимо рачуна о свом здрављу, да чувамо јавну и приватну имовину, да рационално посматрамо свијет у коме живимо… онда морам констатовати да се 1992/95. нисмо ни требали борити за слободу. Па слободу да дангубимо, не водимо рачуна о себи, да се не образујемо, да немамо терет стицања и чувања иметка, да слиједимо вјештице и врачеве, да се мало-мало отиснемо у хајдучију… имали смо и под Турцима и Хабзбурзима. Такви смо им највише и одговарали – као већина неписмених, невјештих, несвјесних… Не претјерано марљиви или способни, али зато и јефтини кметови. Да се њих питало, такви бисмо и данас били. Нису се наши преци отиснули у борбу за слободу због тога да би умјесто неког Хамида или Франца неки Милош прикупљао порез, него због тога што су разни Милоши, Драгани, Лазари…, а потом и Љубице, Милице и Ане…, видјели да им живот кмета ништа не вриједи и да живот има смисла само уколико човјек нешто ствара, учи, води рачуна о свом здрављу, ради, уколико је у стању да увећа и сачува вриједности своје и народне имовине и троши је за своје потребе, уколико сопственом уму омогући да рационално размишља, без враџбина и гатки, те да тако рјешава проблеме и гради сопствену будућност. То је садржај слободе. Застава није морала бити црвено-плаво-бијела, могла је бити и другачија, али садржај слободе морао је бити у најмању руку такав какав је очекиван.

Зато ћу вјеровати да нам порука “Дан Републике Српске – Симбол слободе” заиста нешто значи, односно да смо слободу разумјели на исправан начин, ако до сљедећег Дана Републике видим: да су наши наставници и ђаци учили онолико колико је Република Српска већ уложила у образовање; да смо сви ми радили онолико колико је наше пуно радно вријеме; да смо водили рачуна о нашем здрављу, хигијени ономе чиме се хранимо онолико колико смо већ потрошили за те потребе; да смо посвећени поштеном увећању личне и народне имовине и да је успјешно чувамо од свих домаћих и страних крадљиваца и грабежљиваца; да смо се окренули науци и престали да бајамо и да из тог бајања стварамо нове фантазије и разлоге да се бијемо са другачијима од нас… За све то Република Српска већ је потрошила велики новац и трошиће га и даље. Битно је да више не мора да троши животе најпожртвованијих синова и кћери, јер имамо мир.  Наше је само то да сада личним трудом омогућимо да све што смо постигли не буде бачено. Сигуран сам да би наш труд био најсигурније улагање да се вриједност онога што Република Српска добије на основу уложеног значајно умножи. А нико други осим нас не управља тим процесима и нашим одлукама у вези с њима. Е то је та слобода – слобода да сами створимо наш ред који нам омогућава живот достојан сваког појединца и народа Републике Српске. Заслужен живот који само требамо узети у своје руке. То је та пјесма слободе. Слушајте мало боље. Утишајте гласове мржње, свађа, зависти да не сметају. Чује се тако јасно и гласно. О како дивно Слобода пјева.

Срећан нам Дан Републике Српске, навео је Тадић.

Пратите нас и путем Вибера