За колективни Запад, односно неолибералну империју на челу са САД, резултат гласања у Генералној скупштини УН о резолуцији о Сребреници крајње је непријатан – ради се о спознаји да за Запад ствари крећу низбрдо, рекли су за Спутњик политиколог Ненад Кецмановић и историчар Милош Ковић.
За Кецмановића, гласање у Генералној скупштини УН-а говори о промјени односа снага у свијету.
- Ово је био тест односа снага на глобалном нивоу и показало се, рецимо, у односу на неке претходне случајеве, па чак и око својевременог гласања за Сребреницу, да није било консензуса. Многи су и скренули пажњу на то да се овакве ствари усвајају консензусом, а сада је био, може се рећи, необичан, другачији, тијесан резултат - оцјењује он.
Основно питање је чему ће резолуција послужити – да ли ће послужити миру и зближавању? Неће, сматра Кецмановић, јер у њој нема инклузије. Напротив, резолуција ће само продубити јаз и заоштрити односе у БиХ, али и у региону.
Резултати гласања показују слабљење утицаја САД и њихових сателита. Морална супериорност на коју се САД позивају од оснивања, као и њена мека моћ - слабе, констатује историчар Милош Ковић.
Према његовим ријечима, главни резултат онога што се на Ист риверу догодило је да је већина држава била против приједлога резолуције, или су били уздржани или нису гласали.
- Добили су резолуцију коју су хтјели и позиваће се на њу, баш као што се многе земље позивају на пресуду Међународног суда правде да се ради о геноциду. Они су, дакле, добили нешто и са тим ће покушати нешто да ураде, али за историју остаје чињеница да је ово једна крајње контроверзна одлука Генералне скупштине - оцењује он.
Резолуција је Западу потребна као палица за ударање по леђима оних који воде Србију и Српску, додаје Ковић, док Кецмановић наглашава да је очигледно да је циљ Запада да, како каже, по сваку цијену запуши рупу у НАТО тврђави. На томе се већ дуго ради кроз рјешавање такозваног косовског питања.
До сада то су радили корацима пужа, међутим, сада се и Србија и Српска налазе под истовременом баражном ватром, објашњава Кецмановић.
Раније су наизмјенично нападали Србију или Републику Српску – данас их нападају истовремено и то са свих страна.
- Сада им се жури: опадање њихове моћи постаје све очигледније у Украјини и Гази… Ситуација им се компликује. Истовремено имате и недисциплину унутар колективног Запада – поводом Газе, појединачни испади поводом признања Палестине, па иступ Мађарске поводом ове резолуције. Нису компактни као што су су некада били. Због тога мислим да јако журе да покрију овај простор - сматра Кецмановић.
Резолуција о Сребреници у том контексту треба да послужи као алиби да упру још јаче, додаје саговорник Спутњика, због чега, како каже, очекује још више притисака на Београд и Бањалуку.
Због руске и кинеске подршке, ситуација по Србију и Српску није толико неповољна, колико је неповољна по Запад и у томе Кецмановић и види опасност по мир у региону.
Процес настанка резолуције има своју правну и историјску страну, каже Ковић – непријатну историјску аналогију он види са 1992. годином, када је, како каже, такође кршен устав тадашње СР БиХ, на исти начин, бахато.
- Сада се та ствар понавља. Наравно да нико не жели да се понови 1992. година, али то је врло непријатно. И само је руски представник изговорио да се крше закони и устав БиХ - констатује Ковић.
Према Кецмановићевим ријечима, сада није само питање шта ће да ураде они, већ шта ћемо ми. Србији и Српској, по његовом мишљењу, недостаје проактивни став – не би требало да се стално бранимо и објашњавамо своје поступке. Потребан је, како каже, офанзивнији став у коме би Запад био натјеран да одговара на српске иницијативе.
Међу такве офанзивне ставове, према његовим ријечима, спада одлука Владе Републике Српске да другом ентитету, Федерацији БиХ у року од 30 дана упути приједлог о мирном раздруживању.
Други аспект српске офанзивне политике са обје стране Дрине огледа се у обиљежавању заједничких датума. То су углавном, нажалост, годишњице страдања српског народа. Али, стално говорити о српским страдањима у 20. вијеку и упорно понављање тих чињеница јесте пут којим се утире заједничка политика Београда и Бањалуке, додаје Кецмановић.
Он, такође, не види разлог да Србија и Српска не затраже конфедерацију, по угледу на ону коју су 1995. склопиле тадашња Муслиманско-хрватска федерација из које је настала ФБиХ и Хрватска – то би требало ставити на дневни ред, па нека Запад одговара на ту иницијативу. За тако нешто постоји подлога – споразум о специјалним и паралелним везама.
- То се све нама приписује и када не кажемо. Па што да не кажемо - пита се Кецмановић.
За Ковића, гласање у Генералној скупштини било је потребно како би српско јавно мњење изгубило сваку илузију у добре намјере Запада и држава региона – Србија је, према његовим ријечима, окружена државама које нам не желе добро, уз два часна изузетка – Мађарску и Грчку.
Зато се морамо изразитије ослонити на пријатељске земље, Русију и Кину, а такође треба да користимо све оно што сувереној земљи стоји на располагању како би одбранила своје границе и своју независност.
- Овдје мора да почне економска ресуверенизација у оној мјери у којој је то могуће у савременом свијету, а такође мислим и на јачање армије. Још су Римљани говорили да ако желиш мир, треба да се спремаш за рат. Не прижељкујем нешто такво, али ми не смијемо имати илузија - каже Ковић.
Ковић се такође залаже за политику реципроцитета. На један начин треба се односити према Мађарској и Словачкој, а на други према Бугарској и Хрватској.
- Наш одговор би требало да буде мјешавина реалполитике и свијести да постоји егзистенцијална пријетња опстанку српског народа, не само у Републици Српској. Ово јесте Пирова побједа Запада, али пријетња ипак постоји - констатује он.
Кецмановић истиче чињеницу да су се Србија и Српска опредијелиле да слиједе пут неутралности, што не значи да се одређена врата затварају, већ напротив, сарадњу са свима. Међутим, Запад, каже да онај ко није с њима, тај је против њих. На тај начин, Запад гура Србију и Српску од себе на исток, тако да је окретање ка Русији и Кини ствар политичке логике.
.webp)
