Ела Пик има 19 година и долази из Бостона у Линколнширу. Водила је нормалан, студентски живот, док јој једно јутро није позлило и тако живот кренуо у сасвим другом правцу.
Прошлог љета је ишла на путовање у Грчку са својим пријатељима. Често су излазили на журке, пили и забављали се, али када се њихова забавна недјеља ближила крају, осјећала је да нешто није у реду. То је приписала мамурлуку.
Но, њени симптоми погоршали су се када се вратила кући. Јављале су јој се "стравичне" мигрене, од којих није могла ни да спава.
- Онда ми је лијево око залутало ка средини лица. Отишао сам на очни преглед и упутили су ме у болницу и рекли да је то врло забрињавајуће. Вратили смо се кући да се спремимо, ја сам отишла у купатило и тада су ме под тушем "запосјеле" још јаче мигрене. Хитно сам пребачена у болницу - наводи она.
Иако је имала мигрене неколико година, није познато да ли су оне повезане са тумором или не. Љекари су открили квржицу на њеном мозгу која је на крају дијагностикована као дифузни средњи глиом - тип тумора који расте у глијалним ћелијама мозга и кичме.
Рак је неизљечив и неоперабилан, а Ели је прошлог љета установљено још само 12 мјесеци живота.
Дифузни глиоми средње линије, или ДИПГ, обично погађају дјецу. Брзо растући тумор може се јавити и код одраслих. Расте у средњој линији, између двије половине мозга, и смртни исход је неизбјежан.
Обично изазива проблеме са равнотежом и ходањем, слабост у рукама и ногама, потешкоће у контроли израза лица, потешкоће у говору, проблеме са гутањем и жвакањем и дуплим видом или проблеме са контролом покрета очију.
Такође може изазвати мучнину, умор и главобољу.
Након дијагнозе, Ела Пик је била принуђена да одбије интервју за посао из снова - да ради као стјуардеса.
Рекла је да се осјећа "деградирано" због своје прогнозе и да жели да направи што више успомена са својим пријатељима и породицом у колико год времена јој је преостало.
- Осјећала сам се као да не постојим одједном. Ово и даље не дјелује стварно. Сви око мене више тугују и више их боли, него мене. Не могу тачно да кажу колико дуго имам још да живим, јер не могу да урадим биопсију због тога гдје је тумор.
И када бих урадила биопсију, скоро је неизбјежно да бих остала парализована. Зато не могу ни да процјене тачно колико имам још да живим.
Вратила сам се на посао и жељела сам да наставим са нормалним животом. Била сам на неколико путовања за вријеме празника и то са породицом и трудимо се да максимално користимо вријеме. Прошле године је прошла шестонедјељне радиотерапије у нади да ће успорити раст тумора.
Њено посљедње скенирање открило је да је тумор стабилан и да "не расте" након третмана.
- Увијек постоје различита испитивања са различитим лијековима. Била бих спремна да пробам било шта. Никад не очекујете да ће се овако нешто десити са 18 година. То је као у филму. Само покушавам да "побјегнем" од тога што је више могуће и останем позитивна.
(Дејли Мејл)
