Ajvar, kačkavalj, šljivovica - zvuči kao domaćinski doručak, ali nije. Sve može da stane u jedan kornet. Upoznajte porodicu koja u Beogradu pravi neobične sladolede i to bolje od Italijana.
Veroljub Šobić je diplomirani filolog, a njegova supruga Jasmina politkolog, ali se time danas ne bave. Oni su, kaže Veroljub, iz očaja počeli da prave sladoled, ali ubrzo se rodila ljubav.
“Sladoled je bio izbor moje surpuge, kao - ti znaš malo italijanski, ja sam kao mala voljela poslastičarnicu. Meni je u to vrijeme sasvim bilo svejedno, bilo je dogorjelo do nokata i važno je bilo da se krene u nešto. To je bio njen izbor ali jako brzo smo se zaljubili u to, jer smo shvatili da postoji bezgranična mogućnost kreacije“, kaže Veroljub Šobić.
Kroz osmijeh kaže da prvi sladoled koji su napravili nije bio baš onakav kakav su očekivali.
“Zadužili smo se najstrašnije. U cijenu mašina koje su užasno skupe, ide i obuka. Došao je jedan Italijančić koji je dva-tri sata nešto pričao, pravio, pričao, završio i otišao. Šta si snimio, snimio si. I mi, na našu žalost, prvo krenemo da pravimo jogurt i uzmemo sipamo sve što treba i iz mašine počnu da mi ispadaju krpe. To nije sladoled, totalni haos, zadužen si ništa ne znaš, mašine preskupe. Ispostavi se da je dugotrajno mlijeko bilo pokvareno. Već sa drugim sladoledom sve je bilo okej, ali smo krenuli sa stresom“, sjeća se početaka Veroljub.
Danas, Veroljub, Jasmina i njihova kćerka Natalija imaju 24 vrste sladoleda, a i kornete prave po sopstvenoj recepturi. Italijani su im rekli da imaju bolji sladoled nego pojedine italijanske poslastičarnice.
“Ovo je pravi zanatski sladoled, to znači da ovdje ne koristimo nikakav repro-materijal, nego sirovinu. Znači kad vam kažem da imam sladoled od vina, pravim ga sa vinom, od drenjine sa drenjinom, od čokolade sa čokoladom koju ja sam pravim, ako je vanila ide štapić od vanile, znači ne postoje nikakvi glukozni sirupi, arome, boje...“, naglašava Veroljub.
Njegov sladoled jedu i u Italijanskoj ambasadi
“Bivši ambasador Manzo je dolazio u moju poslastičarnicu, po njegovim riječima, na najbolji sladoled i najbolji espreso u državi“, priča Veroljub.
Anegdota ima dovoljno za cijelu knjigu.
“To mi je jedno od većih priznanja. Dolazi gospođa kojoj nudim kao i svima - probajte, probajte. Pitam je da li voli štrudlu, a ona mi kaže da pravi najbolju štrudlu na svijetu. Odlično, onda ćete mi biti dobar sudija. Kad je probala, a temeljno je istraživala i rekla da u štrudlu doda malo više vanil šećera“, priča Veroljub.
U ponudi su šljivovica, tamjanika, kačkavalj, ajvar, tako da je, kad prvi put dolazite kod njih, doček pravi srpski.
“Ako hoćemo da budemo pravi srpski domaćini kada nam neko uđe prvi put u kuću moramo mu ponuditi nešto da popije. Ovdje nudim naše bijelo vino i šljivovicu. Kod mene nikada nećete vidjeti ni mango ni papaju, avokado, ali ćete probati drenjinu, trnjinu, suvu šljivu ili madžarku ili čačanku rodnu, ako jedete krušku to je samo kruška karamanka ili kaluđerka, ne viljemovka“, objašnjava Veroljub.
