Да је српски језик препун турцизама није ништа ново. То су ријечи преузете из турског језика и посебно су карактеристичне за језике народа који су били под влашћу Османског царства – грчки, бугарски, македонски, јерменски, наравно, српски. Ипак, ово је једина српска ријеч у турском језику.
Сматра се да су нам турски освајачи „у аманет“ оставили преко шест хиљада својих ријечи. Неке од њих застарјеле су, па и потпуно нестале из употребе, али и даље свакодневно користимо барем три хиљаде ријечи које су нам стигле из турског.
Бурек, будала, башта, ћуп, џеп, џем, џин, мајмун, памук, папуче, паре, пита, ракија, сандук, торба, топ, занат… само су неке од њих. Међутим, нису само Срби „позајмљивали“ ријечи.
Вишевјековно мијешање народа довело је до тога да и Турци усвоје и почну да користе неке словенске ријечи. Неки стручњаци сматрају да је таквих ријечи у турском чак 1000, али у стварности се већина њих више не користи или се користи ријетко.
Интересантно је да је највише остало израза који се односе на административне називе, законске норме, као и рударство. У свакодневном говору Турака може се пронаћи тек неколико ријечи словенског поријекла – краљ/краљица, чета, вишња, коса (алатка)…
Међутим, само за једну ријеч се са сигурношћу може рећи да је српска – Божић.
Турци овај србизам изговарају као „Боџук“. Када кажу „Боџук“ мисле на празник рођења Христа 7. јануара.
