Ријеч "вампир" је једина српска ријеч која је ушла у многе свјетске језике. Можемо је пронаћи у енглеском, њемачком, француском и многим другим језицима.
Њено поријекло и популарност везани су за народна вјеровања и легенде са Балкана.
Вјерује се да потиче од старе словенске ријечи “упир“, која долази из израза “о+пyр” – што значи “није спаљен“.
Стари Словени су спаљивали своје мртве, јер су вјеровали да они који нису спаљени могу да се врате међу живе као вампири.
Први писани подаци о вампирима у Србији потичу из 13. вијека.
Чак се и у Законику цара Душана из 1349. године помињу врачеви који спаљују тијела мртвих како би спријечили њихово “повампирење”.
Један од првих познатих случајева вампиризма био је 1727. године, када су људи тврдили да хајдук Павле, након смрти, посјећује мјештане и дави их. Неки су убрзо умрли, па су његово тијело откопали и проболи га коцем.
Још познатији случај забиљежен је 1725. године у селу Кисиљево, када су мјештани тврдили да је Петар Благојевић устао из гроба и убио девет људи. Када су аустријске власти отвориле његов ковчег, тијело му је било очувано, а у устима је имао свјежу крв.
Када су му забили колац у срце, из тијела му је потекла крв, па су га спалили да спријече даље “нападе”.
Вијест о српским вампирима брзо се проширила Европом преко аустријских новина.
Први пут се у западној штампи појавила 1725. године у Бечком дневнику. Од тада, ријеч “вампир” је прешла у њемачки језик и убрзо се проширила на цијели свијет.
Данас, захваљујући филмовима, књигама и легендама, “вампир” је постао дио глобалне културе, а његова прича потекла је управо из Србије.
