Смрт члана породице један је од најтежих и најемотивнијих тренутака које људи доживљавају. У Србији постоји низ обичаја који се поштују када неко умре, а сви имају за циљ испраћај покојника на достојанствен начин и пружање подршке породици која тугује. У Врању се, пак, дуго задржао језив обичај неколико година послије сахрањивања преминулог члана породице.
Губитак члана породице сви тешко прихватамо, а обичаји који се спроводе прије и послије сахране разликују се "од села до села". Обавјештавање фамилије и пријатеља, припрема покојника за сахрану, такозвана Тајна вечера или Велика помана (изражавање саучешћа породици), сахрана и помени су обичаји који се практикују у цијелој Србији. У Врању и околини дуго се задржао специфичан обичај који се спроводио послије сахране, а о којем је писао српски етнолог и историчар Татомир Вукановић.
Ријеч је о прекопавању гроба које се обављало неколико година послије сахране.
Старо врањско гробље налазило се до саме вароши и било је ограђено зидовима. На средини гробља налазила се оронула гробљанска црква и клисарница, гдје су се људи склањали у случају лошег времена. Поред старовремских гробова било је и богаташких гробова гдје су увијек горјела кандила. Изнад сваког гроба се налазио крст исклесан од камена или начињен од дрвета, а до крста се налазила тестија воде у чије се грло стављао босиљак.
Прекопавање гроба био је обичај који се спроводио неколико година од смрти члана породице. То се радило с намјером да се у исти гроб сахрани тијело другог преминулог. Како наводи Вукановић, кости би се из гробља покупиле и ставиле у торбу, направљену од чистог платна. Пошто би кости свештеник „препојао,“ оне би биле стављене поред сандука новоупокојеног члана породице у тај исти гроб.
Овом обичају присуствовали су сви чланови породице, чак и најмлађи. Многа дјеца која су присуствовала чину откопавања гроба и вађења костију - најчешће прабаба и прадједа - вукла су трауме цијелог живота, јер су видјела посмртне остатке најмилијих.
Овај обичај је, на срећу, одавно напуштен, али је остао забиљежен као свједочанство једног времена у граду на југу Србије.
