Медитеранска исхрана у самом је свјетском врху најздравијих начина исхране, повезана са значајним здравственим користима, укључујући уопштено нижу смртност, смањен ризик од хроничних болести попут болести срца, рака, дијабетеса, гојазности, упалних болести, Алцхајмерове и Паркинсонове болести, може да подстакне бољи сан, очува памћење и менталну оштрину, ублажи тјескобу и депресију…
Многе су намирнице у медитеранској исхрани нарочито благотворне за здравље, а међу њима је и једна која је још увијек потцијењена.
Раштан (раштика, лат. Brassica oleraces acephala) сматра се једном од најздравијих намирница на свијету, и то не без разлога: сиромашна је калоријама, а изузетно богата витаминима и минералима, али још је увијек потцијењена у поређењу с кељом, купусом, блитвом или шпинатом.
Раштан је изузетно пожељан у женској исхрани јер је богат флавоноидом маемпферолом. Истраживања показују да жене имају 40 одсто мање шансе за рак јајника уколико уносе довољне количине ових флавоноида.
О њој пише и Њујорк Тајмс
Да је то старинско медитеранско поврће популарно у свијету свједочи чињеница да је престижни Њујорк Тајмс раштан сврстао међу најздравије и најскупље намирнице за коју ће због њених изузетних нутритивних и љековитих својстава обожаваоци издвојити и до сто долара. На америчким јеловницима прави бум доживјела је у посљедњих десет година, а као неизоставан дио јеловника препоручују је бројни стручњаци. Али помало заборављени раштан враћа се у ресторане.
Осим што је раштан богат многим дјелотворним састојцима за наш организам и препоручује се у сваком јеловнику, дио је и гастрокултуре Медитерана и Јадрана.
Раштан се на Медитерану једе већ двије хиљаде година, а постоје записи који показују да су Грци у то вријеме култивисали и многе друге врсте купусњача. Из старе Грчке потиче и један мит о раштану. Једном кад је Зевс морао да протумачи два потпуно супротна пророчанства, почео је толико да се зноји, а гдје год би пала капљица зноја израстао би раштан. Зевс је почео да једе лишће што му је просвијетлило ум и од тада је раштан постао његово посвећено јело.
Римљани су такође конзумирали раштан, а о њему су писали Марко Порције Катон Старији и Плиније Старији. Сматра се и да су Римљани однијели раштан у Велику Британију и у Француску још у 4. вијеку прије нове ере, одакле се раштан се проширио по цијелом свијету. Током 17. вијека однијет је у Сјеверну Америку, а занимљиво је да је узгој раштана нарочито раширен у Јужној Каролини.
Правилна припрема
Правилна припрема раштана кључна је за очување максималне количине храњивих материја. Као и остало поврће, раштан се савјетује што краће кувати; најбоље пет минута кувати на пари како би влакна омекшала и како би се повећала његова сварљивост, а истовремено очували храњиви састојци. Раштан се једе и сиров. Често се ставља у песта или друге умаке.
Прије конзумације, листове раштана треба темељно опрати под млазом хладне воде, али га не треба натапати у води јер тако губи витамине топљиве у води. Раштан ће свјеж остати у фрижидеру и до пет дана. Чувајте га у прозирној фолији и максимално истисните ваздух. Тако неће увенути, пожутјети и изгубити вриједне састојке.
