Многи родитељи често несвјесно усмјеравају своје дијете према личним жељама и потребама, што може имати дугорочне посљедице на емоционални развој дјетета.
Родитељи понекад тјерају дјецу да се упишу на активности које им нису занимљиве, како би се уклопили у друштвене норме или због притиска који осјећају од других родитеља. Такође, могу љутито реаговати на лоше оцјене јер их забрињава шта ће други, попут учитеља помислити о њиховом дјетету.
Иако ово није посебан родитељски стил, такво понашање се често јавља када родитељ осјећа потребу за контролом и очувањем свог имиџа. Такав приступ може негативно утицати на емоционално здравље дјетета јер родитељ тада више размишља о својим осјећајима него о стварним потребама свог дјетета.
"Его родитељство је приступ у којем родитељ доноси одлуке на темељу своје потребе да се осјећа добро, исправно, под контролом или да добије потврду. У овом приступу, фокус није на подршци дјететовом развоју, већ на очувању имиџа или емоционалног стања родитеља", казала је терапеуткиња за ментално здравље Херyл Гроскопф.
Примјери "его родитељства" укључују ситуације у којима се родитељ одбија повући из расправе, присиљава дијете на активности које му нису занимљиве или избјегава извињења како би сачувао ауторитативну позицију.
Стручњакиња за ментално здравље адолесцената др Каролин Фенкел упозорила је да, иако "его родитељство" није увијек свјесна одлука, његов утицај може бити дугорочан. Родитељи могу несвјесно научити своју дјецу да њихова љубав зависи о одређеним увјетима.
"Дјеца често усвајају увјерење да је љубав условљена, да су вриједни само када се понашају, осјећају или остварују нешто на одређени начин", казала је др Фенкел.
Такав приступ може довести до озбиљних проблема попут тјескобе, перфекционизма, ниског самопоуздања и страха од неуспјеха.
"Дјеца често усвајају увјерење да је љубав условљена, да су вриједни само када се понашају, осјећају или остварују нешто на одређени начин", тврди др Фенкел.
Такав приступ може довести до озбиљних проблема попут тјескобе, перфекционизма, ниског самопоуздања и страха од неуспјеха. Др Фенкел препоручује да када примијетите да реагујете из ега, задржите своје реакцију и запитате се: "Је ли ово утемељено на потребама мог дјетета или мојим осјећајима?"
Самосвијест је кључан корак према промјени у родитељском приступу. Умјесто да се родитељи усмјере на побједу у свакој несугласици, они би требали слушати своју дјецу, потврдити њихове осјећаје и настојати разумјети њихов поглед на ситуацију. Такође, битно је научити се признати грешке јер то неће ослабити ауторитет родитеља, већ се показати одговорност и спремност на раст, пише Њујорк Пост.
Др Фенкел тврди да родитељ који признаје своју грешку, омогућава дјетету да прихвати несавршенство. Ослобађање од ега и прихватање скромности помаже стварању сигурнијег и здравијег емоционалног окружења, што је темељ за изградњу повезаности с дјететом, а не за контролу, преноси Кликс.
