Да живот заиста пише романе доказ је прича брата и сестре, који су се након пуних 57 година раздвојености, пронашли.
Наиме, Маријана Тадић и Драган Шкваро су сасвим случајно ступили у контакт преко Фејсбук опције “Познајеш ли ове људе”.
Цијела ситуација, да прича додатно добије на чаролији, одвила се на овој друштвеној мрежи дан уочи прошле Бадње вечери прије шест година, па је ово двоје рођених Зеничана који су готово цијели живот знали једно за друго, али се никад нису срели, добило најбољи поклон за Божић.
"Врло брзо након мог рођења родитељи су се растали, разлоге не знам, али донесен сам већ као беба у село Живинице јужно од Тузле, гдје се моја мајка Шефика нашла с једним финим човјеком Дружиани Клетом који ме отхранио и прихватио као свога. Имао сам лијепо дјетињство, али увијек ме копкало због чега сви у кући имају исто презиме, а ја сам једини Шквара. Таква су била времена, нико се није смио пуно распитивати", рекао је Драган у разговору за "Слободну Далмацију" прије шест година.
Како је рекао том приликом тек 1961. године, као момчић од 11 година, чуо је да има девет година млађу сестру.
Открила му је то тетка која је живјела у Зеници, гдје би понекад одлазио на викенде.
"Зове она мене кад сам кренуо кући, ја мислим даће ми чоколаду или неку ситницу, кад она каже, сине, имаш сестру Маријану којој су сада двије године. Да сам знао шта ме у животу чека, питао бих за детаље, али у оно доба дјеца нису смјела постављати пуно питања. Године су пролазиле, а кога год бих питао, није ми знао рећи гдје је Маријана или како доћи до ње", говори Драган, кога је посао послије одвео у Аустрију, гдје је у Клагенфурту срео и оца, али му никад није споменуо сестру, а он није имао снаге питати га.
Маријани је пак информацију о брату открила мајка, кад је имала 10 година.
"По ко зна који пут листала сам породичне фотографије у албуму, али овог пута пажњу ми је привукла једна на којој се налазио мени непознат дјечак од око пет година, иза које је писало Драган Шквара. Питам ја маму ко је то, а она ми је отворено признала да ја и тај дјечак имамо истог тату, али да нема никаквих информација гдје се налази", прича Маријана, која се управо као и Драган током живота често распитивала за брата код познаника у Зеници који би могли знати више, али нико јој није давао корисне информације.
Прошао је за обоје добар дио животног вијека, но тек је модерна технологија омогућила да се први пут загрле.
"Стигли компјутери, па и тај Фејсбук, сви га отворили па рекох, и ја ћу. Тражио сам ја сестру, али био сам сигуран да је нећу наћи по имену, јер сигурно се удала. И једног дана понуди ми се опција 'Познајете ли ове људе', ја мало гледам и пажњу ми привуче профил под именом Зана Тадић. Не знам ја ко је то, млада дјевојка је у питању, али знам да много Тадића живи око мене у Зеници. Додам је за пријатеља, али било ми је незгодно писати јој јер је млађа особа, знате шта се све догађа по интернету", присјећа се Драган тренутака који су претходили судбоносној поруци која му је стигла већ након неколико сати:
"Чика Драгане, моја мајка се презива дјевојачки као ви, а има и брата којем је име Драган".
Била је то Маријанина кћерка.
"Грло ми се осушило, одем се ја напити воде, нервоза ме хвата. Али мислим се, сумњиво ми је све то, можда се неко игра са мном. Кад каже она, ево мама живи преко пута, зовнућу ја да дође. Након пар минута, пише госпођа јесам ли ја Драган, да је она удата Тадић, али да је рођена Шквара. И након пар минута шаље ми фотографију. На њој мој отац у млађим данима", присјећа се “пронађени брат”.
Први сусрет очи у очи
"Ако је ово и твој отац, онда смо брат и сестра", написала му је Маријана.
Услиједили су интензивни телефонски разговори и планирање сусрета јер требало је надокнадити све пропуштене године.
"Први телефонски разговор био је тежак, никако се нисам могла ослободити нити почети причати. Кад сам почела више писати и разговарати, већ ми је било предивно, и једва сам чекала да се видимо, срцу ми је одмах прирастао", казује за "Слободну Далмацију" Маријана, која је била “заточена” у Њемачкој јер ју је након операције кука чекала операција кичме, па је Драган био тај који је морао на пут.
Али он је био бацио пасош, јер се зарекао да више неће напустити Босну и Херцеговину, али, у овом случају, како каже, кренуо би и пјешице.
Коначно, брат и сестра су се срели након 57 година - у Фрајбургу.
"Дођем ја до врата, гледа она у мене као у кип, тотално у шоку", прича Драган.
"Никад га нисам видјела, осим на оној једној фотографији кад је био дијете од пет година. Али у том тренутку видјела сам слику свога оца пред собом", испричала је Маријана ток приликом.
"Ријечима не могу то описати. Ако сте икада имали страх у животу, у том тренутку нека благост ме је прошла, заплакао сам. Кад немаш динара у џепу, сваки динар ти је као добитак на лоту. Био је ово прст судбине, звали ви то Бог или како год, сто пута сам се увјерио да постоји нека виша сила. Захвалан сам му јер су у том тренутку све моје бриге биле као руком однесене", закључио је Драган на крају разговора.
.webp)
