У озбиљним везама и браковима, питање приватности често долази на дневни ред. Једна од најчешћих дилема међу паровима гласи: Да ли партнер треба знати шифру вашег мобитела?
За неке је то знак потпуне искрености. За друге – нарушавање приватности.
Није проблем у шифри, већ у повјерењу
Психолози наглашавају да право питање није "да ли дијелимо шифре", него колико повјерења постоји у вези.
- У здравим, сигурним везама приступ телефону најчешће је нормалан и непроблематичан. Али то није нешто што се догађа зато што један партнер притишће другога - већ природно долази с емоционалном сигурношћу - каже терапеуткиња Ева Ван Прујен.
Када су партнери отворени једно према другоме, питање шифре губи на важности. Или је имају обоје и никад је не користе, или им ни не пада на памет да нешто скривају.
Кад дијељење шифре постаје проблем
Ако неко тражи шифру јер сумња, јер жели контролисати, или му је потребан доказ да је све у реду - ту није ријеч о повјерењу, већ о несигурности.
- Дијељење шифре може звучити као логично рјешење за несигурност, али заправо само пребацује фокус с правог проблема. Ако вас нешто мучи, пуно је важније разговарати него посегнути за туђим телефоном - каже савјетник Ричард Дробник.
Постоје ли ситуације када има смисла знати шифру?
У свакодневним ситуацијама – поготово ако дијелите дом, дјецу или рачуне – корисно је да партнер зна шифру. Не да би читао поруке, већ због практичних ствари или хитних случајева.
Но и тада, кажу стручњаци, дијељење шифре треба бити заједничка одлука, а не резултат сумње или притиска.
Шифра није доказ љубави – искреност јесте
На крају, свака веза је другачија. Неки парови дијеле све, па и лозинке. Другима је важно задржати дио приватности. Ниједна опција није погрешна – ако се на њој обоје слажете.
Али једно је сигурно: шифра никада не смије бити алат за надзор или замјена за искрен разговор. Ако постоји повјерење – шифра вам неће ни требати. Ако га нема – ниједна шифра то неће поправити.
