Било да су марионете, јавајке, зијевалице, гињоле – свака позоришна лутка има нешто заједничко - оне су умјетност за све узрасте и сва времена. И заиста, постоји пуно различитих типова. Свака има своје карактеристике, за сваку постоји адекватан драмски материјал. А свакој лутки потребан је умјетник, глумац, који јој удахне душу.
Али потребни су и сви они који се крију тамо иза кулиса. Тако је и најпознатији лутак свих времена Пинокио, постао то што јесте захваљујући вјештом мајстору луткарског заната Ђепету. И док луткарство данас постаје све ријеђи занат, док је све теже пронаћи адекватне људе који ће се о тананом тијелу лутке када са сцене сиђе бринути, музеј позоришних лутака који постоји у склопу Дјечијег позоришта Републике Српске и Пинокио њихове сталне поставке имали су мало више среће. Реквизитер , или боље рећи доктор за лутке о свему вриједно брине.
Музеј лутака има чак пет различитих врста Пинокио. Сви они, вјеровали или не, потребни су за само једну представу. Када нису на сцени онда одмарају иза стакла, са још преко 300 других врста и облика луткарске умјетности. Васко је ту да води рачуна да за сљедећу представу буду спремне. Баш као пачићи који се ускоро враћају у школске клупе.
Међутим, некада магија позоришта лутака нису само мале, крхке лутке. Понекада су то тешки, вишедјелни костими. Баш попут оних које су Васко и његове колеге израдиле да би испричале причу о Кочићевом Јаблану.
Више о луткарству и Музеју погледајте у видео прилогу.
