На данашњи дан 9. фебруара 2018. године прерано нас је напустио један од највећих глумаца са ових простора - Небојша Глоговац.
Легенда домаћег глумишта преминуо је послије борбе са опаком болешћу у 48. години.
Небојша Глоговац рођен је 1969. године у Требињу. Када је имао 7 година преселио се са породицом у Панчево.
Прву запажену улогу остварио је у серији “Бољи живот”, у којој је играо школског друга Слободана Бобе Попадића. Након завршене средње школе уписује студије психологије на Филозофском факултету, а послије две године се предомишља и уписује Факултет драмских умјетности у Београду у класи професора Владимира Јевтовића. Са њим су студирали између осталих Наташа Нинковић и Војин Ћетковић.
Много је улога по којима ћемо вјечно памтити Небојшу Глоговца – филмских, али и оних позоришних. А када се помену ове друге, скоро сви се одмах сјете маестралног извођења Шекспировог “Хамлета” у Југословенском драмском позоришту. Глоги је оставио трајни печат у позоришној и филмској сцени ових простора.
У режији Александра Поповског, премијерно је изведена 17. септембра 2016. године, а Небојша Глоговац бриљирао је у насловној улози на сцени… али и ван ње.
„Сваки човјек који се усуди да мисли има Хамлета у себи“, говорио је новинарима уочи премијере.
Дубоко заинтересован за стање у коме се налази српско друштво и, у првом реду, култура, Глоговац је често промишљао о свијету око себе. Из једног од посљедњих интервјуа данас се памти његов одговор на питање управо о Хамлету и његовој вјечитој дилеми – бити или не бити, пише Директно.рс.
„Бити ил’ не бити у нашем читању и поставци је: бити је радити, борити се, дјеловати против неправде, против система који меље или не бити, то јест савијати кичму, пристајати, живјети досадан живот, као хрчак бесконачно вртјети точак док пирамиде расте“, говорио је глумац.
“У мом поријеклу нема мрље”
Глоговац је рођени Херцеговац и то је увијек с поносом истицао.
„Ја сам Херцеговац стотину одсто, мајка је из Невесиња од Самарџија, баба од Васиљевића, Глоговци из Драмишева код Невесиња. Родио сам се у Требињу, живио тамо шест година и у мом поријеклу нема мрље. Зато ако немаш то у себи немаш гдје ни да се враћаш. Што смо старији, просто имамо више могућности за то. Од 20-те до 40-те установљаваш се као човјек. То је период стицања, формирања породице, стварања порода. Након тога се јавља потреба за извором и кад год могу са радошћу идем у Херцеговину”.
Тако је говорио Небојша Глоговац о својој Херцеговини, Невесињу и родном Требињу. Са поносом је увијек истицао да је Херцеговац.
„Сјећам се Требиња, рвања са клинцима из краја на картонима између зграда, поломљене пушке коју ми је поклонио старији брат од једног друга. Сјетим се ђеда Гаврила, бабе Даринке, ујака, стричева, плашћења сијена у селу Драмишево код Невесиња, јахања коња без сједла уз дедин благослов. Касније сам схватио да је то ријетко благо и вриједно искуство кога нема баш пуно међу мојим вршњацима, а поготово међу млађим људима“, рекао је једне прилике Глоговац, преноси Требиње онлајн.
У родном Требињу нису заборавили свог великана. Сваке године крајем августа, у спомен на дан његовог рођења, одржава се дводневна манифестација Дани Небојше Глоговца, коју у његовој Херцеговини организују породица и пријатељи.
Мурали посвећени великом глумцу осликани су и Требињу и Невесињу.
Од дјетињства на даскама које живот значе
Српски филмски, телевизијски и позоришни глумац Небојша Глоговац никога на просторима бивше Југославије није остављао равнодушним.
Био је члан Дјечије драмске групе РТС, а глумачку каријеру започео је у Атељеу младих у Панчеву. Године 1996. добио је стипендију од Југословенског драмског позоришта и улогу у представи „Велика пљачка“ у режији Дејана Мијача на сцени Атељеа 212.
Када је био дијете, Глоговац се појавио у телевизијској серији „Приче из Непричаве“, да би прву филмску улогу остварио 1993. године у краткометражном филму „Реквијем за један сан“, а након тога у драми „Рај Петра Зеца“.
Након што је скренуо пажњу на свој таленат, добио је улогу у филму „Убиство с предумишљајем“.
Глоговац је играо главне улоге у остварењима: „Буре барута“, „Небеска удица“, „Кад порастем бићу Кенгур“, „Клопка“, „Хадерсфилд“, „Жена са сломљеним носем“, „Бранио сам `Младу Босну`“, „Кругови“, „Равна гора“ и „Устав Републике Хрватске“.
Вишеструко је награђиван за улоге у позоришту и на филму, а издвајају се Стеријина награда, „Цар Константин“ у Нишу и „Златна арена“ у Пули за најбољу мушку улогу.
Преминуо је након кратке и тешке болести у Институту за онкологију и радиологију Србије у Београду, 9. фебруара 2018. године, пише Срна.
