Како се човјечанство припрема за освајање нових свемирских хоризоната, свака могућност мора бити пажљиво размотрена како би се осигурало да, чак и у најтежим тренуцима, достојанство и безбједност остану приоритет.
Како свемирске мисије постају све амбициозније и учесталије, повећава се и ризик од смртоносних несрећа које би могле задесити астронауте. Од техничких кварова, наглих падова притиска и пожара до проблема са залихама хране и воде због контаминације или кварења, потенцијалне опасности су бројне. Према извјештају „Popular Science“, до сада је у свемиру страдало 18 људи, укључујући 14 НАСА-иних астронаута. У свим тим случајевима, настрадала је цијела посада, па није било потребе за покретањем мисија спашавања, наводи Мирор.
Међутим, како НАСА планира мисију на Марс током 2030-их, припрема за могуће трагичне ситуације постаје све важнија. У случају смрти једног члана посаде, јасно дефинисани протоколи постали би кључни за сигурност мисије и очување здравља преживелих астронаута.
НАСА је прошле године објавила технички документ који се бави питањем смртности у свемиру, наглашавајући потребу за детаљним плановима који би укључивали заштиту преостале посаде, утврђивање узрока смрти и достојанствено поступање са остацима. „Највећи изазов био би осигурати сигурност и здравље преживјелих чланова посаде“, наводи се у извјештају.
У затвореној атмосфери свемирске летјелице, распадање тијела може представљати озбиљну биолошку пријетњу. Нуспроизводи разградње или потенцијални патогени могли би контаминирати ваздух и опрему, угрожавајући преосталу посаду. Због тога НАСА препоручује да сви астронаути прођу посебну обуку за правилно руковање тијелима, укључујући дуготрајно складиштење остатака.
Такође, извјештај наглашава да су временски рокови за руковање тијелом ограничени због природних процеса распадања. Амбијентални услови у свемиру, попут ниских температура, влажности, нивоа кисеоника и притиска, додатно утичу на брзину разградње.
Ако би астронаут преминуо током свемирске шетње, његово тијело било би одложено у најхладнијем дијелу Међународне свемирске станице (ISS) до повратка на Земљу. У случају смрти на Мјесецу, остаци би се могли релативно брзо вратити. Међутим, код дуготрајних мисија попут путовања на Марс, тијело би било сачувано у специјализованим врећама или херметички затвореним коморама док повратак не постане могућ.
Иако би се избацивање тијела у свемир могло чинити практичним рјешењем, таква пракса је забрањена међународним споразумима о спречавању свемирског отпада и отвара етичка питања. Балансирање између сигурности посаде, поштовања према преминулом астронауту и очувања свемирског окружења представља велики изазов за будуће мисије.
Како се човјечанство припрема за освајање нових свемирских хоризоната, свака могућност мора бити пажљиво размотрена како би се осигурало да, чак и у најтежим тренуцима, достојанство и сигурност остану приоритет, преноси „Вечерњи“.
