Иако многе од њих користе слоган "пронађи љубав и напусти апликацију", критичари сматрају да су ове апликације креиране да изазову зависност, а не да омогуће праву љубав.
Многе апликације нуде опције као што су већа видљивост профила или више подударања – све то по високој цијени, што неке стручњаке подсјећа на моделе зарађивања типичне за игре на срећу. Лук Брунинг са Универзитета у Лидсу истиче да је концепт "убрзавања" или "подизања" профила сличан куповини у видео играма: корисници плаћају без тачних информација о томе шта добијају, што код неких изазива осјећај зависности.
Просјечан корисник, док претражује Тиндер или Хинге, може наићи на разне опције плаћања које обећавају веће шансе за повезивање. Ипак, остаје нејасно да ли корисници заиста добијају оно што плаћају, јер је тешко процијенити да ли алгоритми заиста фаворизују њихове профиле након уплата.
Манипулација емоцијама и "плати-да-играш" модели
Експерти тврде да се технологија ових апликација ослања на манипулацију корисничким емоцијама и очекивањима. Неки истраживачи вјерују да алгоритми ових платформи намјерно пласирају подударања која нису оптимална, како би корисници осјећали потребу да "покушају нешто друго" или "инвестирају више", надајући се коначном успјеху.
Психолози указују на сличности са слот машинама које функционишу по принципу насумичних награда и подстичу кориснике на бескрајно "свајповање".
Бивши корисници као и неки запослени у индустрији указују на тактике које, по њиховим ријечима, играју на карту емоционалних слабости корисника.
Ови наводи подсјећају на "коцкарску зону" у којој корисници настављају да траже "праву особу" са сваким сљедећим свајпом, препуштајући се процесу који може довести до осјећаја зависности и фрустрације.
Критике ових пракси подстакле су истраживаче и правне стручњаке да позову на строжу регулацију у циљу заштите корисника и транспарентности модела рада апликација.
