Србима је такву природу „старе даме“ много раније пројавио двоструки доктор, и то филозофије на Универзитету у Женеви и теологије на Универзитету у Берну, светац Српске Православне Цркве – Владика Николај Велимировић.

Три авети европске цивилизације, Свети Владика види у дарвнизму, ничеизму и марксизму. Фатализам Дарвинове науке, Ничеове етике и Марксовог друштва садржан је у њиховом заједничком именитељу – негацији Бога. Данашњим рјечником казано, на антихришћанским поставкама вриједносног система. Како то?

Шта у данашњем секуларном, или чак лаичком, свијету заправо значи антихришћанство? Данас се чини да наука, етика и друштво ни не требају Христа, да су превазишли Назарећанинову филозофију, морал и етику. У таквим условима, антихришћанство изгледа непотребно или чак немогућно. 

Ипак, основна људска права и слободе какве данас познајемо плод су хришћанског духа и као таква почивају на Христу. Због своје христоликости, концепт људских права није примљен у правне поретке нехришћанских цивилизација. Зато, негација хришћанства у европским правним системима посљедично води негацији слободе и људских права. 

Хуманум треба Христа

О том односу хришћанства и слободе, горко, а надам се и љековито, говорио је и Ванс на примјерима европског прогона хришћана који се моле у себи, на јавном мјесту или у свом дому. О томе, између осталих говоре и правници који воде борбу за права родитеља и дјеце насилно раздвојених јер су се власти увјериле да дјеца знају „Оче наш“ наизуст. 

Тако да, можда дехуманизована наука, етика и друштво не требају Милостивог Самарјанина,  Пријатеља цариника и грешника, али људи ипак требају. Ако за њих ико пита. 

У Сједињеним Државама изгледа да питају, док у Европи очигледно зазиру. Дихотомија САД и ЕУ приступа људима, њиховим потребама и мишљењу, Вансу је послужила као крунски доказ који доводи у питање постојање заједничких вриједности међу њима. 

Србин Унији хрли

По својим урођеним империјалистичким слабостима, Европа увјек инсистира на властитом систему вриједности. Таква је била и у вријеме настанка међународног права. Члановима међународне заједнице она је сматрала само хришћанске државе и народе, германске или латинске културе. За њих је била резервисана привилегија међународног субјективитета која обавезује на примјену права у међусобним односима, док су сви други сматрани објектима на које се са правом примјењује сила. Ако би нека „територија“ из нецивилизације тежила чланству у том ексклузивном клубу, морала је да докаже своју компатибилност са (Западним) хришћанством и способност да поштује правила „хришћанског међународног права“.

И данас је тако. Само, ЕУ је хришћански систем вриједности субституисала тзв. Acquis Communautaire. Ријеч је о комунитарној тековини, конгломерату, која осим правног поретка у ширем смислу обухвата и вриједносни систем. Путем ње, ЕУ је омогућено да правним механизмима импутира идеолошке и аксиолошке супстрате у правне поретке држава чланица али и држава кандидата као што су Србија или БиХ. Филозофија ове тековине сажета је у њеном растућем корпусу тзв. Acquis ne Uter који уводи неутралност као основни ЕУ принцип у енергетици – ради смањења загађења, интернету – ради непристрасности, и роду – зато, (али не и у војним питањима). Овај приступ се нужно заснива на стварању негативних правних фикција, које су у нарави догматске и сматрају се превазиђеним у 21. вијеку. У овом свијетлу посматрано, као инстанца која ажурно неутралише хришћанску компоненту нашег идентитета, Уставни суд (БиХ) се јавља као истински еуропеизатор Србаља и катализатор нашег стратешког пута.

Да ли ико међу нама поставља питање вриједносног заједништва са ЕУ или је Србима само битно да има фондова? Да ли ико озбиљно мисли да ће добити фондове 'нако? 

Србин џендер грли

Ми то нећемо. Ми смо традиционално друштво. У причи. У пракси, ми смо се писаним уговором обавезали да ћемо усвојити ЕУ тековину и демонстрирати способност да је живимо. У пракси, то значи да смо се обавезали да озаконимо фиктивне неутралности укључујући и род као правну вриједност баш онако како је дефинисана у ЕУ тековини. 

А дефинисана је у детаље и то као право трипартитног карактера које садржи промјену пола, родни идентитет и/односно родно исказивање. Судска пракса, која и нас обавезује, даље је разрадила појединачне гарантије сваког аспекта овог права појашњавајући да ту спадају права попут промјене пола о трошку државе, права на промјену личних докумената, права из пензионог осигурања (ако се осјећате као жена можете у пензију када и оне, хируршке интервенције нису обавезне!), и много тога још што је Трамп укинуо у САД првог дана свог мандата а што је код нас утуживо као лично право чак и ако изиграмо обавезу усвајања домаћег закона.

Примање фондова је условљено примањем вриједносног система, Европа је досљедно таква. Какви ли смо ми?