То често чујемо као фразу и дефинитивно се може примијенити на стање код нас, а ту првенствено мислим на економску слику друштва. Када анализирамо стандард, али и очекивања грађана, треба сагледати мало ширу слику. 

Ако изузмемо екстремне коментаре, јер ће увијек бити оних који желе да похвале неке показатеље (а да при томе занемаре општи амбијент), као што ће бити још више оних других, који ће увијек да траже нешто што је лоше у друштву (јер просто су такви по природи), покушаћу да се држим реалних и „средњих“ аршина. 

Како се оријентисати? 

Врло важно је пратити општи тренд, односно правац у ком се креће привреда једна и друштво у цјелини. Генерално, у анализама се најчешће врше двије врсте поређења:

1. или се пореде државе једна с другом, тј. међусобно, 

2. или се иста држава прати у различитим временским периодима. 

У првом случају није сјајна слика ако се поредимо са Европом, гдје смо и географски смјештени, али у другом случају има наде... говорим искључиво за Републику Српску.

Далеко смо од стандарда нпр једне Грчке или Италије, па и Хрватске, тј. земаља које су нам близу и у које често идемо, а камоли других, још развијених држава Европе. То није ни спорно, то је опште позната ствар. Зато и јесмо ту гдје смо. По већини показатеља, БиХ је, а с њом и Република Српска, у доњем дијелу Европе. Међутим, далеко смо од неких били и у много боље вријеме, прије рата деведесетих, па морамо зато имати реалнија поређења. У супротном, нереална поређења и сагледавање свог статуса из погрешног угла само су основ за незадовољство. Неки ће да кажу да је некада Југославија била изнад већине земаља Европе, што је тачно, али колике реално заслуге за то имају Србија (као највећа у систему СФРЈ), Хрватска или Словенија. Да ли је БиХ била локомотива те велике Југославије? Наравно да није! Можда јесте у умјесности, али није ни ту, тачније само у музици и то искључиво пред распад Југославије. Будимо реални...

Други угао посматрања је много бољи, оптимистичнији, јер је видљива „узлазна путања“, хтио то неко да призна или не. Довољно је узети задњих десетак година, јер само од 2014. године до данас слушали о дужничком ропству, о немогућности исплата пензија или плата ускоро и другим лошим сценаријима, међутим то се није дешавало, на жалост оних који то прижељкују, а у БиХ је значајан проценат таквих. Од наведене, 2014. године имамо значајну стабилност свих показатеља, уз истовремено јако турбулентан период и многе кризе. Набројаћу само неке ствари које су сметале на том путу напретка:

- катастрофалне поплаве на почетку тог периода што ствара лошу претпоставку за даљи развој,

- у периоду 2014 – 2018. године имали смо различите политичке структуре из Српске у Влади (коалиција око СНСД) и у БиХ (опозиција), што успорава многе процесе тада у Републици Српској, 

- блокада финансијских средстава од стране међународних финансијских институција, што одгађа одређене реформске процесе,

- политизација од стране неких политичара несретног смртног случаја из 2018. године, што је утицало на све процесе у том тренутку, јер је комплетан фокус био на том

- корона која нас прати од 2020. године, са огромним и здравственим и другим посљедицама

- енергетска криза из 2022. године, коју прати инфлација,

- велика превирања и глобалне тензије, што се одражава и на нас.

Без обзира на те околности, ишли смо напријед, имали солидне показатеље и напредак из године у годину, али је истовремено расло незадовољство људи. Лош наратив и амбијент који се са стране жели створити о стању у Српској је више утицао на миграције, него лоша економска ситуација...! Е то је један велики проблем нашег друштва данас. Шта је разлог том незадовољству?

Опште незадовољство... 

Првенствено „гледање у туђе двориште“ нас чини мање срећним. Те велике разлике у друштву су нешто што оптерећује многе. Осврнућу се на СФРЈ опет, јер је у њој било мање одступање између богатих и сиромашних, него што је данас. Старији то и боље памте. Исто тако, то вријеме социјализма је давно иза нас, јер огромне разлике у богатству су постале реалност, свих држава, не само овог региона. Тако на примјер, данас би у САД требала бити највећа просјечна мјесечна плата, јер ту имамо највише милионера (и не само то – од 10 најбогатијих људи на свијету је чак 9 из САД), али то није случај.

Управо велике разлике у богатству нервирају људе и чине их незадовољним. Објективно, ако би за тренутак занемарили све аномалије у друштву у ком живимо и елиминисали фактор „срећа“, није ни реално да смо сви материјално исти, а није ни добро! Неки су уложили више у своје образовање од других, неки су више вриједни и упорни од других, неки су талентованији и имају боље предиспозиције од других. Па зашто би били једнаки? Право питање је да ли свако од нас заслужује више од постигнутог тренутно? Изузеци постоје, као у свему, али је много више оних који нереално виде себе и за своје лошије резултате кривце траже у другима.

Није све црно - бијело, напротив!

На крају, ако прескочимо тридесетак година и занемаримо и рат који је уназадио друштво, па тешке 90-е, затим транзицију и реформе, долазимо до овог модерног доба, када живимо у ери друштвених мрежа, тј. неком дигиталном свијету. Статистика каже да сада, ако би упоредили са временом од прије деценију или више, имамо много боље туристичко кретање (зимовање/љетовање), затим много више се улаже у здравље кроз нову и „здраву“ исхрану или рекреацију. Ако кренемо да набрајамо даље, расте склоност ка потрошњи, више је и регистрованих возила... али опет расте и незадовољство. Е сад, какве то везе има са мрежама и дигиталном ером? Има јер гледамо друге, нереалне, животе, па и тако постајемо незадовољни сами са собом, а опет је питање да ли многи од нас заслужују више и боље!