Недавни руски ракетни напад на Украјину, у којем је кориштена балистичка ракета средњег домета Орешник (ИРБМ), изазвао је значајну пажњу због својих политичких и стратешких импликација.
Током више од 1.000 дана сукоба у Украјини, руски предсједник Владимир Путин више пута је упозоравао западне савезнике Кијева на озбиљне посљедице, укључујући и потенцијалну употребу нуклеарног оружја, уколико се рат "ескалира“ испоруком софистициранијег наоружања Украјини. Ова пријетња постала је интензивнија у новембру, након што је администрација предсједника САД Џоа Бајдена одобрила Украјини употребу америчког наоружања дужег домета за нападе на мете унутар Русије. Као одговор, Путин је измијенио руску нуклеарну доктрину и лансирао нову балистичку ракету Орешник са нуклеарним капацитетом према Украјини.
Ракета је погодила фабрику одбрамбене индустрије Јужмаш у Дњепру, која је некада производила напредне совјетске ракете попут СС-20 (на западу познате као „сотона“).
Путин је у говору у Кремљу, тврдио да напад показује технолошку супериорност Русије, описавши ракету Орешник као производ "најновијих достигнућа“ и похваливши њену способност да избјегне модерне системе противваздушне одбране.
Командант Стратешких ракетних снага, генерал Сергеј Каракаев, потврдио је Путинове тврдње, изјавивши да Орешник нема пандан у свијету и да је већ покренута масовна производња.
Противрјечне процјене
Амерички и украјински обавјештајни извори противрјече руским тврдњама о Орешнику.
Портпарол Пентагона Сабрина Синг идентификовала је ракету као варијанту интерконтиненталне балистичке ракете (ИЦБМ) РС-26 Рубеж, прилагођену за краће домете. Украјинска војна обавјештајна служба (ХУР) извијестила је да се заправо ради о деривату ракетног система Кедр, развијене за модернизацију модела Јарс.
Аналитичари сматрају да ракета није револуционарна иновација, већ прилагођена верзија постојеће технологије.
ИСВ истиче да је напад, иако оперативно значајан, прије свега усмјерен на пропаганду, а не на технолошки искорак.
Порука је схваћена као јасна пријетња украјинским савезницима: "Немојте нас тестирати".
Путинова стратегија и реакције Запада
Али, скоро три године након почетка сукоба, ови догађаји су попримили познати ритам. Сваки пут када би Украјина поставила захтјев – прво тражећи тенкове, затим борбене авионе, затим касетне муниције, а потом и оружје дугог домета – њени савезници би се мучили да одлуче да ли да их одобре, плашећи се да ће то ескалирати сукоб и изазвати руску реакцију.
Сваки пут, када би Запад коначно прихватио захтјеве Украјине, најкатастрофалније руске пријетње се нису оствариле. Оно што је једне недјеље било табу, сљедеће је постало нормално.
Катерина Степаненко из Института за проучавање рата (ИСВ) указује да је ово дио руске стратегије познате као "рефлексивна контрола“, која има за циљ да присили Запад да дјелује у складу с руским наративима, чак и на штету сопствених интереса.
"Западне расправе и одлагања у вези с војном помоћи Украјини доказ су успјеха руске стратегије", рекла је Степаненко.
У четвртак је Русија покренула велики напад на украјинску енергетску инфраструктуру, што је Путин назвао одговором на одлуку САД да одобри Украјини нападе оружјем дугог домета. Ипак, аналитичари сматрају да Русији није био потребан повод за такве нападе у прошлости.
Како је истакао бивши директор НАТО центра за разоружање Вилијам Алберк, ограничења постављена на америчке ракете АТАЦМС – које омогућавају нападе само на територије под руском окупацијом унутар Украјине – била су "бесмислена“ и ишла у корист Русији.
"Дајући Украјини АТАЦМС, али дозвољавајући им да нападају само дијелове Украјине под контролом Русије, послали смо Русији поруку: ‘Знате шта? Ако се само помјерите неколико метара преко те границе, бићете безбједни'“ рекао је Алберк за "ЦНН".
Он је рекао и да је сигуран да руски команданти нису могли да вјерују колико су срећни.
“’Значи, ако овдје поставим своје командно сједиште, разнијеће ме, али ако га поставим километар даље, бићу добро? Заиста? Сјајно!'“, каже Алберк.
"Путин не блефира“
Међутим, има и аналитичара који сматрају да Путин ипак не блефира. Једна од посљедњих Путинових пријетњи је била та да ће ако Украјина добије нуклеарно оружје, Русија употријебити све своје оружје за масовно уништење. Хрватски војни аналитичар Маринко Огорец је на "Н1" телевизији о томе говорио.
"То звучи озбиљно и јесте озбиљно. Ако би се десила ситуација да неко испоручи нуклеарно оружје Украјини, онда смо на прагу нуклеарног рата. Надам се да ће разум превладати и да до тога неће доћи“, рекао је Огорец.
Коментарисао је и употребу Орешника.
"Орешник очигледно није био намијењен Украјини, већ западним земљама, показао је шта овај систем може, колико брзо може да достигне свој циљ. И ова тренутна Путинова пријетња, да ако Орешник треба поново да се користи, да ће га примијенити на највише командне функције, на систем одлучивања у Украјини, то такође треба схватити озбиљно“, рекао је Огорец.
На питање каква је опасност од ескалације рата и укључивања НАТО и ЕУ, Огорец је одговорио:
"Нажалост, прилично велика. Не треба се заваравати. Ако Русија и њено руководство процене да је Русија егзистенцијално угрожена, вјероватно ће посегнути за комплетним нуклеарним арсеналом. Надамо се да се то неће десити. Путин у овом тренутку, без обзира на то на који начин повлачи и прескаче те црвене линије, ипак не блефира. Ако би Русија била егзистенцијално угрожена, вјероватно би употријебили нуклеарни арсенал. То би било уништење једне комплетне цивилизације“, рекао је Огорец.
Колумниста "Блумберга" Андреас Клут мисли да Путинове пријетње нуклеарним оружјем нису само блеф.
“Да ли Путин само блефира? Да ли Ким? А шта је са Сијем? Тешко је рећи. Међутим, како се испоставило, Русија, Сјеверна Кореја и, у мањој мјери, Кина имају нешто заједничко осим заједничке мржње према САД: сазнање да би у пуном конвенционалном (значи ненуклеарном) рату против Америке изгубили. Дакле, они формирају стратегије да надокнаде ту слабост нуклеарним оружјем. Идеја није напасти САД интерконтиненталним стратешким оружјем, јер би то изазвало одмазду и тотално уништење. Умјесто тога, циљ је одвратити суперсилу или окончати текући рат против ње под сопственим условима, уз вјеродостојну пријетњу да ће употријебити тактичке нуклеарне бомбе — обично са мањим бојевим главама и краћим дометом — на ратном пољу. Ти удари би имали за циљ да шокирају Вашингтон и натјерају га да се повуче, умјесто да ризикује ескалацију у пуну нуклеарну размјену и међусобно уништење”, навео је Клут.
.webp)
