Споредна најважнија ствар на свијету - тако би се могла описати дебата два потпредсједничка кандидата на предстојећим изборима у САД у којој нисмо чули ништа ново.
Сваки политички аналитичар у САД ће вам рећи да се од потпредсједника или кандидата за то мјесто не очекује да дјелују предсједнички већ да буду добри асистенти свом шефу или шефици. То јесте највећи проблем потпредсједничке дебате јер публика гледа такмичаре од којих се очекује да додају лопту, не да постижу голове. У том стилу могло би се рећи да је дебата Тима Волца и Џеј Ди Ванса завршена без голова, али да је Џеј Ди боље контролисао игру.
Најбоља вијест послије дебате је да је овај разговор највише личио на дебате прије него што се Доналд Трамп појавио на политичкој сцени у Америци. Кандидати су се руковали прије дебате, мада то није виђено у преносу, обраћали су се један другом с пуно поштовања, чак и када су размјењивали озбиљне међусобне критике на рачун политике коју води друга страна. Послије дебате руковање је било још срдачније, а придружиле су им се и супруге. Рекло би се да је то била америчка политика у свом најбољем издању, једини је проблем што ова два човјека суштински не одлучују о много чему, све и када један од њих двојице буде изабран.
Ништа ново није се чуло током расправе, а теме су биле спољна политика, имиграција, право на абортус, економија и стање демократије у САД. Кандидати су се чврсто држали својих позиција, настојећи да појасне, чак и да ублаже неке ставове на које су их модераторке Нора Одонел и Маргарет Бренан са Си-би-еса подсјећале.
По општем увјерењу Ванс је био сигурнији, вјештији и симпатичнији кандидат, нарочито када се упореди са својим шефом, Трампом. За разлику од Трампа бирао је ријечи када је говорио о за њих кључном питању, а то је имиграција, посебно илегална, али није правио компромисе у ставовима. Оптуживао је администрацију Бајдена и Харисове да су дозволили неконтролисани прилив проблематичних имиграната у САД и да са те стране пријети највећа опасност поштеним грађанима који плаћају порез. Пажљиво и вјешто одговарао је на питања о праву на абортус инсистирајући да о томе треба да се изјашњавају државе посебно, а не да се то успостави као обавезујуће на савезном нивоу.
Тим Волц се подједнако чврсто држао либералнијих ставова на којима је базирана кампања Камале Харис, али је показао приличну слабост у најмање два наврата. На почетку је доста нервозно одговорио на најактуелније питање, напад Ирана на Израел и спремност САД да стане уз Израел у сваком погледу, али не због тога што је то за њега осјетљива тема већ због очигледне нелагоде што се налази у дебати, што је поправио у наставку.
Много горе је било када је одговарао на питање да ли је, као што је изјавио, заиста био у Хонг Конгу у вријеме догађаја на Тјенанмен тргу 1989. године што се показало као нетачно. Волц је избјегавао директан одговор, чак и када је питање поновљено што није обичај у оваквим дебатама, а суштински је одговорио да му се дешава да направи лапсус и мало помијеша догађаје из прошлости. Чак и такве као што је Тјенанмен.
Оба кандидата снажно су бранила ставове својих кампања по питањима економије, здравствене заштите, изградње домова за Американце што је постало једно од најзначајнијих питања у овим изборима. Али, као и све остало, оно што су потпредсједнички кандидати говорили нема тежину као када то изговарају они који се боре за главну, Овалну собу у Бијелој кући. Тешко да ће се из њихових излагања извлачити значајне вијести, више ће се коментарисати стил, тон и сигурност.
Најдраматичнији тренутак, ако тако може да се каже, догодио се у првих пола сата дебате када је модераторка Маргарет Бренан реаговала на тврдњу конгресмена Ванса о понашању имиграната у граду Спрингфилду у држави Охајо што је био један од кључних момената на дебати Трампа и Харисове. Бренанова је, супротно договореним правилима, реаговала на оно што је Ванс рекао, исправљајући његове тврдње. Ванс је на тренутак преотео дебату, реагујући на исправку без да је добио ријеч и одбијајући да се заустави док не заврши одговор. Ускочио је и Волц са својим коментаром и модераторке су искористиле своје најављено право да им искључе микрофоне како би повратиле контролу коју су, својом грешком, на тренутак изгубиле.
Модерација је, генерално, била испод нивоа и дебате и новинарки какве су Бренанова и Одонелова. Сјекле су дебату у ситуацијама када су могле мало да попусте са правилима, која ионако нису тако чврста као када је дебату организовала Комисија за предсједничке дебате. Утисак је да су биле нешто оштрије према Вансу, могуће је због ставова који више одударају од мејнстрима него у случају гувернера Волца, али је то било примјетно.
Занимљив је био и окршај при самом крају дебате на тему стања демократије у САД где је Тим Волц очекивано и оштро напао Доналда Трампа за догађаје од 6. јануара 2020. односно напад про Трампових демонстраната на Капитол хил тврдећи да је Трамп највећа опасност за демократију у Америци. Ванс је на то одговорио да је највећа опасност за демократију цензура, нарочито на друштвеним медијима, који по његовом мишљењу не дозвољавају грађанима САД да слободно износе своје мишљење додајући да је то у супротности са Првим амандманом америчком Устава. За подршку таквом ставу директно је оптужио Камалу Харис.
Будући да, по свему судећи, неће бити још једне дебате Трампа и Харисове, овом дебатом су се окончала директна сучељавања кључних кандидата. Тешко је повјеровати да ће ова дебата битно утицати на јавно мњење које тренутно показује благу предност Камале Харис, али и велику неизвјесност у "превртљивим“ државама гдје ће се избори рјешавати.
Ако је нешто вијест из ове дебате, то је да је у Америци ипак могуће пристојно разговарати и са политичким неистомишљеником, права је штета што то више није преовлађујуће понашање ни у САД, а ни другде у демократском свијету.
