“Морамо имати атомску бомбу, па макар за то годинама издвајали пола националног дохотка!” емфатична је реченица Едварда Кардеља која стоји у позадини југославенскога нуклеарног програма.
Како бисмо разумјели значај наоко сулуде изјаве партијског моћника, морамо се подсјетити на геополитички положај тадашње Југославије.
Након што је Јосип Броз Тито рекао историјско “не” Стаљину, пуно тога се промијенило. Раскол са Совјетским Савезом, који је резултирао избацивањем Југославије из заједнице комунистичких земаља, државу је ставио у незавидан положај.
Као припадница Покрета несврстаних, СФРЈ је била прикљештена између два хладноратовска блока, а ратне посљедице још су се итекако осјећале. Готово мегаломанска одлука у том тренутку била је да се држава посвети нуклеарним истраживањима. Иза службене приче о јефтиној енергији крила се, међутим, могућност за развој нуклеарног оружја, које би Југославији осигурало моћ и независност након раскида са СССР-ом.
Године 1948., на Титов захтјев, гради се Нуклеарни институт у Винчи, мјесту петнаестак километара удаљеном од Београда. Након што је дио опреме набављен, научници, који су ишли на стручна усавршавања у Норвешку, почели су радити. Сусрели са нечим потпуно новим, барем у пракси, али одлучно су крочили неутабаним стазама.
А онда је, двадесет осам година прије катастрофе у Чернобиљу, дошло до озбиљна нуклеарног инцидента. Његово поприште био је Институт нуклеарних наука Борис Кидрич, како се установа у Винчи тада звала, писао је портал Повијест.
Непуних пет мјесеци прије инцидента, Институт је пустио у рад експериментални реактор нулте снаге. То је, прецизније, свечано учинио Тито, што довољно говори о томе колико је то значило за међународни престиж Југославије. На спомен-плочи је записано да је тога 17. маја 1958., у 9 сати и 16 минута, постигнута ланчана реакција у присутности Јосипа Броза, што је била јасна порука да је у раду с реактором, са око 200 килограма урана, била остварена и заштита од зрачења. Томе није било тако: предсједников притисак на дугме био је симболичан, а заштита оператера далеко испод тада достигнуте свјетских нивоа.
Те кобне сриједе, 15. октобра 1958. године, шестеро младих и неискусних научника, од којих неки још нису били дипломирали, радило је на експерименту на реактору у “Винчи”. Све је текло рутински – до тренутка кад су мјерни инструменти почели показивати највеће вриједности на својим скалама. Мирис озона испунио је просторију, што је указивало на то да је смртоносна количина радијације присутна у зраку.
Млади инжењери брзо су реаговали и напустили просторије, да би постали свјесни стравичне истине. Један од њих морао се вратити, како би зауставио даљњи рад реактора и тиме спријечио катастрофу чије би посљедице осјетила читава земља. Дипломац Живота Вранић, којег је запала та улога, знао је да одлази у сигурну смрт.
Како у Југославији није постојала опрема за медицинско збрињавање озрачених, једина шанса за њихов спас била је експериментална клиника “Цурие” у Паризу. Ондје су пребачени дан након инцидента, а француски лијечник Георгес Мате дошао је на радикалну идеју – први пут у историји медицине, направиће трансплантацију коштане сржи!
Премда су им у детаље објашњени ризици које такав захват носи, петоро Парижана – четири мушкарца и једна жена – одлучило је рискирати животе како би спасили потпуне странце. Сви досадашњи покушаји трансплантације су, наиме, имали смртне посљедице како за донаторе тако за приматеље коштане сржи. Њихова невјероватна племенитост спасила је петоро научника, а сироти Живота Вранић, који је примио превелику количину радијације да би се захват уопште покушао на њему, преминуо је у француској болници, у двадесет четвртој години. Тиме је постао прва послијератна жртва атомског зрачења.
Данас се сматра да је несрећа у “Винчи” била посљедица низа пропуста у система заштите од нуклеарног зрачења. На дан гама-зрачења, наиме, ниједан од дозиметријских уређаја за активирање аларма или аутоматску контролу реактора није био у функцији.
Док су се свјетски медији озбиљно бавили инцидентом, у Југославији је истина, сматрана националном срамотом, дуго скривана. Домаћа јавност о несрећи је била тек штуро обавијештена, као и касније кад је дошло до катастрофе у Чернобиљу.
Стјепко Хајдуковић, један од озрачених, годинама је био присиљен држати језик за зубима о ономе што се догодило.
Слободан Накићеновић, тадашњи секретар СКНЕ, нимало накићено му је рекао:
“Друже, објављивање било каквих информација о томе сматраће се непријатељским актом. Коментаришите кад прође тридесетак година, а сада вам је боље да шутите!”
