Када је једна мајка требало да се укрца на лет са двогодишњом кћерком у наручју, службеница јој је хладно блокирала улаз у авион. Разлог је тај што се њено дијете расплакало. Како је мајка описала за Бизнис инсајдер, осетила је тежину родитељства као никада прије - све док неко није спустио руку на њено раме.
"Тренутак ми је био довољан да схватим ријечи службенице на излазу, док се кроз терминал проламао продоран плач моје двогодишње кћерке. Поглед на њене прекрштене руке био је јасан - нисам погрешно разумјела. Није нам дозвољавала да уђемо у авион. Остала сам укочена на мјесту.
'Не може да уђе док се не смири', поновила је жена која је радила на аеродрому, с гађењем гледајући сузама умрљано лице мог дјетета. Ишле смо у Вашингтон, у посјету мојим родитељима. Моја кћерка је била исцрпљена, уморна од сједења у малим колицима у загушљивом терминалу. Иначе, она обожава авионе. Знала сам да ће, чим се смјестимо, поново бити насмијана.
Када сам била с оцем своје кћерке, често сам се осјећала као самохрана мајка. Наша веза била је пуна сукоба и он обично није путовао с нама када смо посјећивали породицу током празника и љетњих одмора. Жудела сам за подршком, али још више за миром, далеко од сталних свађа.
Зато сам научила да се сама носим са гломазним ауто-седиштем, пртљагом, торбом с пеленама и колицима. Доказивала сам себи да могу све да поднесем без ичије помоћи. Чак и ако ми се коса разбаруши, а зној ми размаже маскару. Када су позвали породице с малом децом на укрцавање, пожурила сам напред.
Покушала сам да објасним службеници да ће се смирити
Први лет имале смо када је кћерка имала осам мјесеци. Сјећам се напетих, опрезних погледа путника док смо пролазиле кроз авион. Када смо слјетеле шест сати касније, ти исти људи су уздахнули с олакшањем: 'Каква добра беба', изненађени што није плакала.
Само сам им се осмијехнула. Жељела сам да одговорим: 'Дакле, бебе које плачу су лоше?'. Сада је, према службеници у синтетичкој кошуљи, одговор очигледно био - да. 'Чим оставим колица и однесем је до сједишта, биће добро', покушала сам да објасним.
Службеница ме није ни погледала, већ је пропустила особу иза мене. Чула сам звук скенирања карте и грло ми се стегло. Моја кћерка је, осјећајући моју панику, почела да вришти још јаче. Сви су нас гледали. Торбе, колица, кћерка и ја - биле смо препрека на путу. Спектакл. Лице ми је горјело од стида.
'Молим вас', поново сам прошапутала.
Друга мама ми је прискочила у помоћ
Одједном сам осјетила нечију руку на рамену. Помислила сам да је дошло обезбјеђење да нас удаљи. Али када сам се окренула, угледала сам жену у касним тридесетима. 'Дозволи ми да ти помогнем', рекла је. У том тренутку, чинило ми се да је светица. Превише преплављена њеном неочекиваном љубазношћу, само сам климнула главом.
Узела ми је торбу с пеленама и пребацила је преко рамена. Док је узимала мој ручни пртљаг, ја сам раскопчала колица и подигла кћерку у наручје. Њени јецаји су се претворили у тихо ридање. У пар брзих покрета, жена је склопила колица. Када сам покушала да их узмем, само је одмахнула руком: 'Све сам средила'.
Погледала је мужа и двоје старије дјеце мало даље у реду и рекла им да ће их сачекати у авиону. Она није била светица. Била је само још једна мама. Са њом поред себе, прошла сам поред службенице, сада с олакшањем умјесто понижења. 'Хвала', успјела сам да изустим док ме је жена њежно загрлила пре него што је отишла до свог сједишта.
Поново смо биле само нас двије - моја кћерка и ја. Она је сада спокојно гледала кроз прозор, али захваљујући тој жени - више се нисам осјећала тако сама на свијету".
