Никада ниједна земља у историји ратовања није добила толико војне помоћи као Украјина. У априлу 2022, послије непуна два мјесеца сукоба, домајдански премијер те земље Николај Азаров рекао је да је његова процјена да Украјина неће моћи још дуго да се супротставља Русији, имајући у виду арсенал са којим је располагала у вријеме његовог управљања владом.
Недуго након разговора с новинаром "Политике" у Украјину је почело да масовно стиже оружје из НАТО земаља и њихових савезница.
Прва је кренула Пољска, која је предала прво 200 старих совјетских Т-72, који су се у њеном арсеналу налазили још од времена Варшавског пакта. Потом су из ове земље послали и властиту модификацију овог тенка из 90-их, "ПТ-91 тварди”. До краја јесени совјетски арсенал у бившим чланицама Варшавског пакта, са изузетком Мађарске, углавном је исцрпљен и почетком 2023. у Украјину су кренули најбољи НАТО тенкови, хваљени британски "челенџери-2” њемачки "леопарди-2” и амерички "абрамси М1”. Нису се прославили.
Русима је пошло за руком да униште половину "челенџера”, а заробљене "леопарде” и "абрамсе” довукли су до Москве. Посљедње што је стигло су амерички авиони Ф-16, од којих је један пао и прије првог ватреног крштења.
Од прољећа 2022. до данас у Украјину су упућене стотине тенкова, хиљаде оклопних возила, ракета и артиљеријских система, стотине хиљада дронова и милиони артиљеријских пројектила. Вриједност испорученог мјери се стотинама милијарди долара. Педесетак земаља званично је слало оружје у Украјину. Најзначајнију подршку, поред чланица НАТО-а, Украјини је упутила Аустралија ‒ 120 оклопних возила пјешадије "буршмистер” домаће производње и стотињак других специјалних возила, артиљеријских система и друге технике.
Поред онога што је званично евидентирано, у Украјину је ван сваке сумње стизао и ратни материјал из оних земаља које то званично нису одобриле. Спекулисало се рецимо да је Мароко предао 20 тенкова Т-72, које је ова земља, у чијем арсеналу доминира француско и америчко наоружање, набавила из Бјелорусије. Ове спекулације никада званично нису потврђене.
Много већи проблем за украјинску војску од технике јесте дефицит муниције, посебно оне за совјетске артиљеријске системе калибра 122 милиметра и 152 милиметра, као и ракете за вишецјевне бацаче "град”. Ово долази до изражаја већ од првих дана сукоба на Донбасу, када је влада у Кијеву изгубила контролу над једином фабриком артиљеријске муниције у земљи, која се налази у Луганску. За осам година, колико је у Донбасу трајало стање ни рата ни мира, Украјина није успјела да оформи нову фабрику за производњу муниције. Снабдијевали су се углавном из бугарског "Арсенала” и неколико мањих фабрика у источној Европи. Међутим, ови капацитети нису довољни да се подмире потребе рата. Упркос огромној помоћи са Запада, совјетско наоружање и даље игра битну ставку у украјинској ратној машини.
Током претходне двије године спекулисало се да су Азербејџан и Судан Украјини предали минобацачке мине 120 милиметра, а Пакистан одређену количину артиљеријских пројектила. Све три земље теже добрим односима са Русијом и уколико су се ове испоруке десиле, то је урађено преко трећих земаља. Прије неколико дана у цијелу причу о испоруци пројектила совјетског калибра Украјини британски "Ројтерс" укључио је и руског стратешког партнера из БРИКС-а Индију. Према њиховим тврдњама "артиљеријске гранате које су продали индијски произвођачи продате су Украјини”, а "Њу Делхи није интервенисао да заустави трговину упркос протестима Москве”. Индија је највећи купац руског наоружања и давни корисник совјетских система. За потребе сервисирања набављеног, Индија је купила лиценце и развила дијелове властите намјенске производње, укључујући и производњу артиљеријске муниције.
"Ројтрес" се позива на царинску документацију у коју је наводно имао увид. Додају и да је "Кремљ питање трансфера индијске муниције у Украјину покретао у најмање два наврата, укључујући и јулски састанак руског министра спољних послова Сергеја Лаврова и његовог индијског колеге Субрамањана Џаишанкара”.
У међународној трговини оружјем постоји термин "крајњи корисник”, што значи да уколико нека земља жели да изврши реекспорт испорученог наоружања, муниције и друге војне опреме, о томе мора да обавијести земљу произвођача и од ње добије одговарајућу дозволу. У случају Индије и других земаља које желе да са Русијом очувају партнерске односе, а за које се спекулише да је њихов ратни материјал преко трећих земаља доспио у Украјину, то није испоштовано.
Портпарол индијског Министарства спољних послова Рандхир Јаисвал негирао је да је Индија икада продала и испоручила артиљеријске гранате Украјини. Занимљиво је да се у тексту "Ројтерса" не помиње јулски срдачан самит руског предсједника Владимира Путина и премијера Индије Нарендре Модија у Москви, већ само сусрет двојице министара на маргинама конференције АСЕАН-а у Лаосу, који се догодио мало касније. Занимљиво је такође и да информације о којима говори "Ројтерс" у вези с трансфером индијске муниције у Украјину, нећете уопште наћи у руским медијима.
Са Србијом ситуација је другачија. У више наврата у руским медијима писало се да српско оружје стиже у Украјину. Некада су те тврдње биле потпуно апсурдне, чак и бизарне, као када је некадашњи депутат Думе Елен Панине изјавила да ће Србија преко Француске у Украјину послати 36 МиГ-ова 29.
Оно што ипак дефинитивно знамо јесте да су руски војници током борби заробили ручни бацач РБГ-40 милиметра, да је било неексплодираних мина 120 милиметара из "Трајала” и остатака ракета "град” из "Крушика”. Иако ни ЈНА, ни војске Југославије и Србије нису посједовале системе "град”, српска намјенска индустрија је освојила производњу за одговарајућу ракету 122 милиметра.
"Стокхолмски институт за истраживање мира” тврди да су компаније из САД купиле 3.200 ракета "град” српске производње и предале их потом Украјини. Поред америчких, спекулисало се да су у незаконити реекспорт српске муниције у Украјину укључени и трговци оружјем из Бугарске, Пољске, Турске и Словачке.
Да би регистровали компанију за промет оружја и војне опреме у Србији, неопходно је да се прођу озбиљне провјере војних и цивилних служби безбједности, а сваки извоз српског наоружања и муниције захтјева посебне дозволе. Члан 18. нашег Закона о увозу и извозу наоружања и војне опреме наводи да је извозник дужан да "достави оригиналну потврду о крајњем кориснику, која у моменту подношења није старија од шест мјесеци. Без обзира што Србија има правне механизме да спријечи противзаконит трансфер српске муниције и друге војне опреме у Украјину, питање је колико је то у пракси могуће, с обзиром на то да, према тврдњама "Ројтерса", то не полази за руком ни великој и моћној Индији, преноси "Политика".
