Ukruševačkoj kovid bolnici prvo je u četvrtak, 18. februara, preminuo otac Milovan, zatim u petak, 19. februara, majka Nada. A dok je stariji sin Dejan sahranjivao roditelje na seoskom groblju u Vražogrncima, iz Kruševca je stigla najgora moguća vijest da je i njegov brat Goran preminuo od posljedica kovida 19, piše Blic.

Svjedok ove pretužne životne priče bila je doktorka iz kruševačke bolnice, koja je na fejsbuku na potresan način opisala posljednje dane oca Milovana, njegova osjećanja i misli koje su ga progonile jer se brinuo za ostale članove svoje porodice.

Njenu priču prenosimo u cjelosti:

Negde oko 21:30, u jednoj kovid bolnici, PIN-U 3, dolazi sestra i kaže:

– Doktorka, mi ne znamo šta da radimo. On hoće da ide kući.

– Ko, bre, da ide kući?”

– Maksić.

– Pa on ide na dobro, šta mu je?. Sada ću da pričam s njim”.

– Vodite računa, sin mu je od jutros na respiratoru.

Bila je to teška okolnost. Sta mu reći? Čime ga ubijediti da ostane? Ali, izbora nema:

– Kako je, Maksiću?, pitala je doktorka.

– Šta me pitaš, kad znaš, ne valja. Sutra idem kući, na lični zahtjev.

– To ne dolazi u obzir.

– Ali ja sam odlučio, potpisaću i idem.

– Ali ja ti ne dozvoljavam.

– Ne možeš ti da mi zabraniš.

– Dobro, Maksiću, postoji li nešto što mogu da učinim za tebe, a da me ti dočekaš do sljedeće smjene?”.

– Dovedi mi ženu da vidim, ona je u susjednoj sobi.

– Pa što ne kažeš, Maksiću, odma’ rješimo. Molim vas dovedite gospođu da je vidi na kratko, kaže doktorka sestri. Sestra je vuče za skafander i kaže:

– Kod nje su trenutno anesteziolozi, naglo joj se pogoršalo stanje, prevode je u intenzivnu.

Doktorka je imala tri sekunde da smisli što ne može da ispuni obećanje.

– Maksiću, bila sam, ona se uspavala, da je ne budimo sad, ‘ajde kad dođem sledeći put, može?.

– A kad dolaziš?.

– Za dva dana”

– A ja odlazim do tad, nema šanse da te čekam.

– Maksiću, umrijećeš, do vrata nećeš da stigneš, aman.

– Neka umrem. Slušaj me: imam dva sina. Onaj kući mi je oženjen, već samostalan, sve sam im stvorio, a ovaj gore mlađi… On mi je desna ruka”.

To je bio izraz lica koji je doktorka zapamtila vjerovatno za čitav život. Šta sad? U tom trenutku, stiže laboratorija pacijenta za koga je doktorka tražila i zajedno sa njom čokoladica, kao izazov za doktorku koja nikada i nigde slatkišima ne moze da odoli.

– Maksiću, izvoli, ovo je za tebe.

– A što, čime sam ja to zaslužio?”

– Time što ćeš da me poslušas i ostaneš koliko treba. Ne možeš da budeš sebičan. Za ovog gore se kolege bore, a ovom kući i dalje trebaš.

Uzeo je čokoladicu, i dok je jeo polako, povukao je doktorku za skafander:

– Nemoj nikad jeftino da prodaš te oči.

– Ne brini, Maksiću, ove oči nisu na prodaju.

Legao je u krevet i zaspao kao beba, nevjerovatno spokojan. Doktorki je to malo bilo čudno, ali bitno da je pristao da ostane.

Konačno je svanulo jutro, 9 sati. Sve vrijeme dok je vozila do svog grada mučila ju je misao da li je ipak pogriješila, da li je trebalo da ga pusti da potpiše, šta ako se desi da sin umre, možda želi kao otac da ode prvi, da li je imala pravo na toliko insistiranje? Ali, kako nije, on je tako lijepo išao ka oporavku, da bi bilo ubistvo pustiti ga da umre. Haos u glavi.

Prošla su dva dana, došao treći, rano ujutru 9 sati, opet PIN 3, doktorka prvo kod Maksića. Krevet-prazan.

– Gdje je Maksić?.

– Dođite ovamo, molim vas, pozvala je sestra.

– Maksić vam je umro.

– Kako bre i kada, pa to je nemoguće, on je bio na korak od izliječenja.

Doktorka je bila šokirana.

– Juče mu je naglo pozlilo, i na žalost, preminuo je. Noćas je preminula i žena. A prije nego što ste došli preminuo je i sin.

Šok. Udarac. Bolan. Neočekivan. Zbunjujući.

– Čekajte, Maksić je umro prvi?

 – Da, odgovorila je sestra.

Prošlo je mnogo vremena od tada. I novine su pisale o nesrećnim Maksićima. A doktorki je, pored osjećaja gorčine i neuspjeha, ostala enigma: kako je moguće da čovjek odluči da umre? Jer, Maksić je to odlučio. Moguće je. Odlučio je da izgubi život, da bi sin pobijedio. Jadan Maksić! Da je bar bilo sreće!