Група српских младића је, 23. марта 1999. године, дан прије почетка бомбардовања Југославије од стране НАТО алијансе, возом кренула на Косово и Метохију. Сва храброст, патриотизам, али и страх и војника и њихових породица, на једноставан начин је забиљежена у документарном филму "Воз".
У документарцу који је објављен 2015. године и који траје десетак минута, без пуно ријечи, види се сва драма младића који, у жељи да одбране своју домовину, возом путују у непознато.
Војници се укрцавају. Воз креће са станице Топчидер у Београду.
У неким купеима атмосфера је жива. Младићи пјевају "Видовдан" и "Српска се труба са Косова чује".
Међутим, нису сви расположени. На неким лицима војника види се забринутост.
Воз пролази кроз Србију, заустављајући се на станицама.
А на станицама родбина чека своје најближе...
Једна породица додаје војнику кћерку. Прихвата је кроз прозор воза. Млади отац њежно привија дијете уз себе и дуго је, најњежније, грли и љуби. Све емоције се виде на његовом лицу.
Воз наставља даље. Ноћ је. Породице војника су и на сљедећој станици.
- Ујко је код тебе. Ништа не брини! - уверава отац свог сина војника, поздрављајући га кроз прозор.
- Заспао сам чим сам изашао из касарне - одговара младић и додаје: "Нисам гладан, мама. Жедни смо сви".
Рођаци му додају воду кроз прозор воза.
"Немој да плачеш", неко од рођака савјетује мајку. Она, покушавајући да сакрије страх, али ипак гласом који је издаје, изговара: "Ћао, сине, срећан пут. Буди добар и слушај. Немој да се секираш. Ћао".
- Чувајте главе! - додаје отац забринуто.
- Буди добар, сине, само слушај и буди нам добар, срце мајкино! - изговара гласом који већ "пуца" под теретом страха и емоција.
