Никола Борић је некада успјешни атлетски тренер из Хрватске који је прије десетак година градски начин живота замијенио животом у шуми.
О њему је епизоду емисије Људи од дивљине направио Бен Фогле.
Гостујући у емисији Недјељом у два на ХРТ-у, Борић је говорио о свом животу у природи, те рекао да се мама и тата у почетку нису слагали с његовом одлуком.
"Стара није хтјела разговарати са мном двије године након што сам дао отказ. Она је у свом материјалном филму, као и свака мама која се брине о томе што ће се с дјететом догодити", казао је Борић.
Нагласио је како му је то био најбољи потез у животу.
Открио је да је у вријеме одлуке имао договор с турском атлетском репрезентацијом за Олимпијске игре у Токију и Олимпијске игре у Рио да Жанеиру.
"Био сам сигуран да ћу све то одрадити. Одрадио сам Лондон, чекао ме Рио и Токио, а бонуси су били велики, али и медаље нису биле упитне", рекао је.
Пуно је путовао и то је био његов начин живота и посао из снова.
"Обожавао сам то, али ми је срце рекло да је вријеме да направим идући корак, а три године прије тога ја сам купио земљиште на којем сада живим", казао је.
Продао је све што је имао, творницу и фирме те је новац дао пријатељу и родитељима.
"Прву фирму сам отворио у Хрватској и то је била фирма за обраду резултата на спортским такмичењима. Мени је хрватско тржиште било премало и отишао сам у Турску гдје сам добио посао за Истанбулски маратон са 100.000 такмичара. Након завршеног посла пришао ми је предсједник турске атлетске репрезентације и питао ме је да заједно отворимо фирму", рекао је Борић.
Нагласио је како је с њим имао фирму 12 година и онда ју је продао.
"Сав сам новац подијелио. Родитељима сам оставио фирму у Хрватској, партнеру Муниру сам оставио фирму у Турској и пререзао сам све картице, личну карту. Нисам имао ниједан дан радног стажа, ни здравствено ни социјално, ни пензионо осигурање, а ни банковни рачун. Дошао сам у шуму с 500 евра и с једним кофером", присјетио се Борић.
Тренутно завршава кућу од блата и сламе. За њу су му требале 52 бале сламе.
"У тренут када сам почео градити кућу, бала сламе је коштала двије куне. Мене је кућа коштала 104 куне и шест година посла, а све остало је рециклирани материјал', истакао је.
На питање зашто је отишао у шуму, Никола је казао да је у шуми све.
"Није нужно шума, већ природа. У осам мјесеци док сам градио кућу и спавао у мрежи схватио да постоје три битне ствари које сва жива бића морају имати. То су храна и вода, склониште и репродукција", нагласио је.
Сматра како је велика превара система који те тјера да будеш његов роб од самог рођења и да човјек може преживјети радећи један сат дневно. Он, како каже, не ради више од тога.
Његова Зорана је професорица енглеског у средњој школи и она тамо ради 4-6 сати дневно. Он за то вријеме осигурава храну, воду и енергенте.
"Ми не живимо у цивилизацији. Ми живимо у селу са шест становника гдје организујамо предавања и радионице", рекао је Борић.
