Kошаркашка бајка из Маниле није завршена златним потписом српских кошаркаша, али сребро освојено на Свјетском првенство за сва времена ће се памтити као један од највећих успјеха у историји српског спорта. На прсте једне руке дају се пребројати они који били спремни дати руку у ватру за прогнозу да ће тим селектора Светислава Пешића играти посљедњу утакмицу Мундобаскета. Ипак, то се на крају десило, а међу главним актерима великог успјеха нашао се и Марко Гудурић.
На прсте једне руке дају се пребројати они који били спремни дати руку у ватру за прогнозу да ће тим селектора Светислава Пешића играти посљедњу утакмицу Мундобаскета. Ипак, то се на крају десило, а међу главним актерима великог успјеха нашао се и Марко Гудурић.
Kошаркаша Фенербахчеа увелико се вратио својим клупским обавезам у Фенербахчеу, а за АТВ каже да су утисци из Маниле још увијек свјежи. Без дилеме поручује-била је то прича коју ће да памтим читав живот.
„Било је то посебно љето које ћу да памтим цијели живот. Било је свега. Од тешких момената, повреда и одустајања па до разноразних коментара. Отишли смо на Свјетско првенство без неких великих очекивања што се крају испоставило да је било одлично за нас. Након тога сва та дешавања са Боришом, па пораз од Италије након којег смо мислили да идемо кући, а онда је услиједио потпуни преокрет. Након пораза од Италије и свега што се десило са Боришом постали смо права екипа. Ми смо одувијек били права екипа, али тада смо збили редове и коначно смо почели да схватамо и да вјерујемо у систем који је селектор покушавао да имплементира од првог дана. На крају смо уз лудачку енергију, Алексе прије свега, а онда свих нас успјели смо да остваримо велики успјех“, прича Гудурић за серијал АТВ-а „На ивици терена“
Није било лако кошаркашкима Србије у Манили, а најтеже је било Бориши Симанићу који је водио животну битку током Свјетског првенства. Ударац који је добио на утакмици са Јужним Суданом коштао га је бубрега, а Марко Гудурић и даље са невјерицом прича о том догађају.
„Бориши је било најтеже и његовој породици. Та прва ноћ, сазнали смо да је оперисан и да је добро, па онда да је дошло до компликација и да је стање критично. Kажем, њему и његовој породици је било најтеже. Они су одмах дошли у Манилу. Невјероватно је то што се десило. То је неки ударац који ми добијемо малтене сваки дан на тренингу и стотине таквих удараца добијемо током сезоне. Ипак, најважније је да је он сада добро, да се опоравио, да је позитиван и да све иде у добром смјеру.“ Kаже Гудурић.
Ипак, у сваком злу има нешто добро, па је тако животна драма Борише Симанића дала мотив више свим кошаркашима Србије да на терену остваре успјех за сва времена. Један тренутак, прича Марко, био је посебан-порука подршке коју је Бориша послао саиграчима из репрезентација из болничког кревета.
„То ништа нисмо преувеличали. Стварно је тако било. Ми тих дана малтене ништа нисмо знали. Знали смо какво је стање, али нисмо ништа чули од њега. Бориша није имао телефон код себе и није се јавља четири-пет дана. Онда је дошла та четвртфинална утакмица са Литванијом уочи које нам је послао поруку. У року од петнаестак секунди сви смо одговорили, тако сам имао утисак. Било је оно 'Хвала Боки, држи се!'. Био је заиста посебан осјећај и та порука нас је још додатно зближила и мотивисала да играмо и за њега и да освојимо медаљу. Био је то заиста лијеп гест, да у тој својој борби за живот пронађе снагу да нама пусти поруку и хвала му на томе“, каже Гудурић.
У нокаут фази кошаркаши Србије очитали су лекцију Литванији, потом и Kанади, а онда су у великом финалу изашли на мегдан Њемачкој. „Панцери“ су, ипак, остали непремостива препрека.
„Ми смо гледали полуфинале између Њемачке и Сједињених Амерички Држава и некако смо били пола-пола по томе кога смо више прижељкивали. Искрено, ја сам више хтио да играмо против Сједињених Америчких Држава и навијао сам за њих против Њемачке. Сматрам да би наша предност била у томе што нас не познају, а мислим да би нас и мало подцијенили. Увјерен сам да они не би могли да сачувају Милутинова. Са друге стране, Њемачка је физички веома моћна екипа и добро нас познају. И, играчки, и тренерски. Наравно, да остаје жал. Имали смо шансу, били смо ту до краја у игри за злато, али били су бољи у том финалу и читав турнир су одиграли одлично.. На крају крајева, показали су највише и завршили су Свјетско првенство без пораза“, каже Гудурић.
„Сребро сија као злато“ флоскула је толико пута излизана кроз новинарске текстове када се тражи алиби за пораз, али у овом случају то није тако. Сребро из Маниле има своју позлату и за сва времена ће причати причу о селекцији играча који су срцем стигли до великог финала. Жал остаје, али мотив за нови успјех још је већи.
„Ми смо то злато прижељкивали више од свих. Ја сам највише желио да погодим онај шут. Та тројка коју сам промашио, било би нерјешено да сам дао, али доста неких ситуација прије тога бих волио да вратим и да промијеним. То је живот. Идемо даље. Слиједе нам Олимпијске игре. Ми смо остварили примарни циљ да изборимо пласман на Олимпијске игре, а успјели смо да освојимо и медаљу. Ја бих пожелио свим својим саиграчима из репрезентације добру сезону пуну здравља и да се поново окупимо за Олимпијске игре и да покушамо да направимо нови успјех", прича Гудурић.
За Марка предаха нема. Након репрезентативног љета вратио се клупским обавезама у свом Фенербахчеу.
„За сада је све како треба. Прижељкујемо сви да направимо успјех ове сезоне. У Фенербахчеу навијачи цијене само трофеје и титулу и увијек је притисак на играче и тренере. Надам се да ће ова сезона бити успјешна и пуна трофеја“, каже Гудурић.
