Док се возио ка центру Суботице, Жељко је примијетио густ дим и варнице које су излазиле из аутобуса испред њега. У секунди је схватио да мора да реагује, не слутећи да ће га та одлука одвести у праву трку с временом. Његова брза реакција покренула је ланац догађаја који је спријечио потенцијалну трагедију и показао колику снагу има људска присебност и солидарност.
Није свакодневна ситуација у којој се нашао Суботичанин Жељко, који је током вожње примијетио да из аутобуса испред њега излази густ црни дим док из моторног простора избијају варнице.
"Кретао сам се у правцу од ауто-пута ка центру Суботице, изашао на главни пут и видим испред мене пролази аутобус из којег излази дим из задњег дијела, гдје је мотор. Кад сам боље погледао варнице су сијевале из доњег дијела. Аутобус је, колико сам успио да видим, саобраћао на редовној линији Београд-Суботица, старим путем“, прича Жељко.
Схватио је да мора да реагује одмах, како би обавијестио возача, прије него што буде касно.
"Знао сам да морам хитно да јавим возачу шта се дешава на возилу, зато сам убрзао и претекао га, покушавајући све вријеме да га зауставим. Сва срећа да аутобус није био пун, било је око 20 људи унутра, и да се у аутобусу налазио апарат за гашење пожара“, прича он.
Док је је возач гасио ватру, Жељко је позвао путнике да излазе напоље, али како каже, није им се журило, а онда је настао проблем - врата се нису отварала а дим се све више појачавао.
"Дозивао сам возача да се врати и отвори средња врата поново јер се нису отварала, онда сам путнике усмјеравао на предња врата, возач поново притиска дугме за отварање али се врата отварају свега пар центиметара. Возач узима ПП апарат и враћа се да гаси. Схвативши да се средња врата не отварају одлазим и на све начине покушавам да отворим врата. Ту настаје блага паника и код мене јер пожар дјелује да се повећава, возач у то вријеме гаси у предјелу мотора а путници заробљени унутра не могу стићи сви на на предња врата изаћи, док ја не знам шта се назад дешава. Свјестан ситуације повлачим прекидач за отварање врата у случају нужде али ни он не реагује. На предњим вратима прва два путника која су изашла су притрчала да помогну и некако смо нас тројица успјели да отворимо врата“, у даху прича Жељко.
Оно што враћа вјеру у људе и показује да се свуда око нас налазе добри, обични људи, тихи хероји, јесте и чињеница да Жељко није био једини који се ту затекао случајно, а помогао - намјерно.
"Комшије су изнијеле свој ПП апарат, стао је један човјек који је пролазио камионом, он је изнио два велика ПП апарата, све у свему људи су стали да помогну и чини ми се да је преко 6 боца испражњено. Неколико нас је у кратком року позвало ватрогасце и морам рећи да су се појавили на лицу мјеста у року од 4 или 5 минута, мада је пожар већ био угашен, и на срећу, све се добро завршило“, присјећа се он.
Да је ситуација била и више него озбиљна говори и то да је аутобусу до главне станице требало још барем 5 минута вожње, а дим је из секунде у секунду био све јачи и гушћи.
"Присебношћу возача и нас неколико који смо учествовали у евакуацији мислим да смо учинили велику ствар јер се реаговало практично у посљедњем моменту да се не деси нека већа трагедија. Драго ми је на крају да није било чак ни лакше повријеђених, иако вјерујем је било доста стресно“, додаје Жељко.
