Правда је преспора, а чини се и као недостижна за 64 страдала цивила у Добоју.
Међу њима је и 14-оро дјеце, чију су игру прекинуле гранате. Умјесто смијеха, игралиштима су одзвањали туга и јаук.
Невино страдали у одбрамбено-отаџбинском рату за неке су били легитиман војни циљ.
Туга је још гласнија годинама након што су пале прве гранате, јер правда и казна за починиоце никада није угледала свјетлост дана.
Тај мрак у дану, добро памти и Гордана Дамјановић. Једна је од 220 рањених цивила у Добоју.
"23 септембра 1994. године Добој је бомбардован од самог јутра до касних сати. Међутим око 15 часова када сам ја кренула са посла било је некакво затишје и била сам сигурна да је то крај гранатирања. Кренула сам кући морам доћи кући с посла, кренула сам кући и у овом дијелу града, конкретно овдје у парку на дрвету граната је експлодирала од гелера, од посљедица гранатирања сам задобила теже повреде на свом тијелу. Нисам знала у том моменту нисам осјетила бол, као да су ме каменчићи неки ударили. Људи који су овдје били, војници дошли су одвезли су ме у болницу, била сам при свијести тада. Касније сам изгубила свијест. У болници сам лежала мјесец дана. Један гелер је био већи и била ми је у питању нога да ли да је сијеку или не. На крају се све добро завршило. Ту имам и доказе", рекла је Гордана Дамјановић.
Трагови рата и данас су видљиви у граду под храбрим Озреном. То је крај који је у одбрани Републике Српске дао оно највриједније.
Оно што се оком види на зградама само је један од подсјетника на недјела тзв Армије БиХ. Оно што очима не може да се види, ране су на душама оних који су изгубили своје најмилије. И они који су преживјели, исти печат носе и данас.
За злочине над цивилима у Добоју никада није подигнута оптужница у Тужилаштву БиХ.
За страдање цивила у Добоју постоје докази. Постоје фотографије, свједочења.
Податке су сакупили и у Републичком центру за истраживање рата и ратних злочина.
Ништа од тога није било довољно Хашком трибуналу који је све пребацио на Тужилаштво БиХ. Изгледа да докази ни тамо не значе ништа.
Они који траже правду прстом упиру у главног Тужиоца БиХ, Миланка Кајганића. Кајганић долази из Добоја, па би, кажу из Републичке организације породица страдалих могао да уради више за српске жртве.
Добојлије које су Кајганића позвале да уради више за своје суграђане са њим би могли да се виде пред Судом. Посланик у Представничком Дому парламентарне скупштине БиХ Сања Вулић јавно је позвала Кајганића да подигне оптужницу за страдале цивиле. Он је најавио тужбу за клевету.
У Републичком центру за истраживање рата прстом упиру у многе у Тужилаштву БиХ. Српске жртве и у другим случајевима и даље чекају подизање оптужнице. Што се пресуда за ратне злочине тиче, или их нема или нису ни близу оног што се очекивало.
И док из Тужилаштва БиХ кажу да раде на случају цивилних жртава из Добоја, у том граду немају повјерења у оне који тамо сједе. До сада и нису показали да разумију тугу и бол породица, али ни преживјелих. Нису, кажу, показали ни да вјерују у доказе.
Иако је Министарство унутрашњих послова Републике Српске поднијело више кривичних пријава и извјештаја о почињеном кривичном дјелу до сада за ове злочине нико није одговарао. Окружно јавно тужилаштво у Добоју је у ранијем периоду водило истрагу по поднесеној кривичној пријави против укупно осам лица, због кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва, а у вези са гранатирањем Добоја у периоду ратних дејстава од 1992. до 1995. године.
