Жена (45) из Степановићева код Новог Сада једна је од људи који су пуком срећом избјегли велику трагедију на Жељезничкој станици Нови Сад. Она је описала све детаље кобног тренутка који је однио 14 живота.
Подсјетимо, прекјуче је неколико минута прије поднева дошло до трагедије када се обрушила надстрешница на улазу у зграду станице. Из за сада непознатог разлога, у секунди је пала бетонска надстрешница тешка неколико тона и поклопила путнике који су чекали превоз. Испод рушевина више од 80 спасилаца извукли су тијела жртава, а бројка црна - 14 страдалих међу њима и дјеца.
- Сам Бог ме је спасао. Нико други, вјерујте. Кренула сам то јутро по неке потрепштине у Нови Сад, као што обично и радим. Дошла сам на станицу јуче око 11.25 часова и села на једну од клупица. Дијелила сам је са једним старијим човјеком. Сједим и размишљам да ли сам купила сир, погледам у кесу и видим да нисам. Устанем, па онда сједнем, помислим ко ће се сад враћати опет на пијацу и то због сира, али опет нешто ме копка и одлучим да ипак пропустим тај аутобус и да одем оним касније - каже саговорница Курира док су јој очи видљиво отекле од плакања и наставља:
- Одем до пијаце. Купим домаћи сир и прилазим станици, а оно као да сам у неком филму. Окрећем се око себе, сирене се чују, чујем јаукање, дозивање, болно запомагање.
Према њеним ријечима, све што је урадила јесте да су јој испале кесе са намирницама које је држала у обе руке.
- Све што сам видјела јесте да падам. О Боже, могла сам да погинем. Сједела сам ту испод прије неколико тренутака. Пребледела сам, знам да ме је неки човјек придржао. Питао ме је да ли сам добро, нисам му ништа рекла, хтјела сам али глас нисам могла да пустим - каже у једном даху она описујући њен шок након што је видјела рушевине испред странице.
- Ја се не сјећам како сам послије дошла кући. Послије ми је муж причао да се плашио да сам настрадала јер му се нисам јављала на телефон, а рекла сам му да чекам аутобус и да долазим. Није знао да сам се вратила по сир. Ишао је да ме тражи, преживио је агонију.
Са кнедлом у грлу каже да је познавала настрадале комшије Ђуру Швоњу (75) и тинејџера Немању Комара (17).
- Жао ми је што је дошло до овога, ово није смјело да се деси. Бог их је узео себи са разлогом, иако смо ми сви неутјешни и мислимо да је ово велика неправда. Нико није смио да страда - каже он док брише сузе са надутог лица.
Како је рекла плаче од јуче, не може да се смири.
- Трудим се да не мислим о трагедији, али то је јаче од мене. Не могу, а да не мислим и на ту дјецу која су страдала. Видјела сам њихове слике на вијестима, трчкарале су око клупица. Сјећам се, деда је опомињао дјевојчицу да буде у његовој близини да не излетјела на коловоз. Бринуо је... Све те слике су ми пред очима. Нисам спавала, плашим се да заспим - каже она на крају разговора.
