Овај црвени је Марков медо. Држимо га у спаваћој соби, грлимо га и љубимо, умјесто да грлимо и љубимо њега и брата му Машана, каже Весна Пејовић и затвара очи, али сузе и јецаји не стају. Двије године послије, то нису ни сузе чемера, ни туге, ни патње, ни муке, ни уздаси чежње, ни прекинуте нафаке са Наташине стране – то је језиво више од свега тога. И рана задовијек без пребола.
“Марка и Машана им никада нећу опростити. Наташа је и нешто видјела од живота, а њих двојица су тек били очи отворили. Сад ће двије године нашег неживљења”, рекла је Весна Пејовић екипи Побједе која је посјетила њу и супруга Бата пред другу годишњицу страдања њихових најмилијих на Цетињу - кћерке и унука.
Осмогодишњи Марко Мартиновић, који је био тек прославио рођендан, његов три године старији брат Машан и мајка им Наташа (35) су прве жртве Цетињанина Вука Бориловића, који је 12. августа 2022. године хладнокрвно убио укупно десет и ранио шест људи.
У безумном походу у цетињском насељу Медовина убио је и Милана Митровића (37), којег је кум Милош Мартиновић позвао телефоном и очајнички замолио да пође у Медовину, јер је он био ван Цетиња, и помогне супрузи Наташи и дјеци.
Бориловићев крвави пир није успио да заустави ни његов рођени ујак Горан Ђуришић, (54), који је дојурио у Медовину чим је чуо што се догађа. Сестрић га је убио чим се појавио.
Бориловић је упао и у кућу првих комшија Дрецуна и убио Димитрија (78), Даницу (74) и Рајка (56), а у другој комшијској кући усмртио је сестре Александру (52) и Милу (51) Радуновић.
Иако тешко рањени, његов крвави пир преживјели су Славица Звицер, Филип Ђурковић, Милева Рамадановић, Даринка Челебић и Александар Дрецун, као и полицајац Љубиша Максимовић.
Двије године послије масакра, држава и даље ћути, не чини ништа да олакша патњу породица убијених и призна истину да до трагедије можда не би дошло да су институције радиле свој посао.
Иако је за 45 минута убијено девет људи, Основно државно тужилаштво у Никшићу, којем су предмет делегирале колеге са Цетиња, утврдило је да тог кобног 12. августа 2022. године није било пропуста у поступању полиције.
Немоћ државе да утврди грешке и исправи их није, међутим, зауставило породице убијених, пријатеље, кумове, комшије у потрази за истином.
Врло брзо након трагедије сазнало се да пет припадника Посебне јединице који су чували Цетињски манастир нису опалили ни један метак иако се на неколико десетина метара од њих догађао масакр. Сазнало се и да Бориловићу никада није одузето оружје упркос упозорењима послатим шефу цетињске полиције из Психијатријске болнице у Котору да се ради о особи која не смије бити у посједу оружја. Сазнало се и да породица Бориловића није пријавила његове пријетње да ,,иде да побије Мартиновиће“.
Све се сазнало, али се ништа не чини. Зато су породице убијених поднијеле кривичну пријаву коју је цетињско тужилаштво у првом наврату одбацило. Ипак, по налогу Вишег тужилаштва, поступак је поново отворен, али из Основног тужилаштва на Цетињу нису жељели да говоре о детаљима ,,ради заштите интереса поступка“.
ТРАЖЕ ИСТИНУ
У потрази за истином Весна и Бато су се прије десетак дана састали са челницима Управе полиције.
“Пошла сам да се погледамо у очи и поставим им нека питања. Треба ми само истина, лаж ми не може ублажити бол. Заклела сам се на гробу моје дјеце да ћу истјерати правду, док не умрем испред неке институције.
Само да су били људи и да су рекли истину. Осим тужитељке Андријане Настић, која је била јунак тог дана, нико се од надлежних није удостојио да изађе и обрати се породицама страдалих”, каже Весна.
У покушају да појасни самој себи непримјерен одговор државе на масакр, она констатује да, између осталог, ,,коријен проблема лежи у чињеници да су политика и корупција под руку ушле у све институције од којих грађани очекују да буду заштићени“.
Остављена на цједилу од институција, Весна је била принуђена да спроводи своју истрагу.
“Сваку њихову кап крви сам пребројала! Само кад се сјетим да смо Марка и Машана учили да уколико имају неки проблем зауставе чика полицајца, а онда неке кукавице из Никшића тога дана нису мрднуле прстом. Нисмо очекивали да на Цетиње стигне специјална јединица, али сви који су били на Цетињу у том тренутку и носили униформе морали су да реагују. Пет полицајаца из Никшића, пет кукавица, стојали су испред Манастира и нису тог дана опалили ниједан метак.
Реаговали су саобраћајни полицајци суочавајући се са убицом са полупразним пиштољима који су због тога што нису употребљавани можда и зарђали. За ово постоје живи свједоци, а цетињско тужилаштво је без утврђивања иједне од ових чињеница одбацило кривичну пријаву и утврдило да у поступању полиције није било пропуста”, прича Весна.
Каже да је ,,њена несрећна кћерка, која је била међу првим жртвама, звала полицију послије првог испаљеног метка, али да је упркос томе цетињско тужилаштво закључило да је полиција ефикасно дјеловала иако је Бориловић у наредних 45 минута наставио да сије смрт“.
Појединци су у почетку манипулисали породицама убијених, а то је, како каже Весна, лако чинити са рањеним људима. Ипак, истина полако излази на видјело. Људи којима су она и супруг у почетку приписивали највећи дио кривице за погибију најмилијих испоставило се и да нису баш толико криви како им је представљано.
“Некадашњи шеф цетињске полиције Далибор Шабан показао је документ којим се налаже да се од Бориловића одузме оружје, а одмах након трагедије те исте његове колеге су га таргетирале као некога ко није предузео радње из своје надлежности”, прича Весна.
КО СУ САУЧЕСНИЦИ?
Сазнало се и да начелница, која је, како се сумња, закочила процедуре одузимања оружја од Бориловића није ни дисциплински одговарала.
То што није одузето оружје Бориловићу, како кажу Пејовићи, шефица цетињског тужилаштва правдала је ријечима да је убица увијек могао узети другу пушку и убити.
“Након ове реченице она је за мене постала саучесница у овом злочину. Овакво опхођење подстакло нас је да поред све муке идемо овим тежим путем. Нећу дозволити да они моју дјецу додатно масакрирају својим лажима. Бориловић није убио само њих, већ све нас. Ми смо живи мученици на овој земљи. Живимо живот без живота”, казала је Весна.
Пејовиће боли и што полиција није бринула о безбједности њене дјеце као што је то учинила за породицу Вука Бориловића, смјештајући их на сигурно.
“Мајка и супруга Вука Бориловића су саучесници у овом злочину. Два дана прије масакра супруга Бориловића је побјегла код оца у Радановиће. Неколико сати прије трагедије, Бориловић је покушао да уђе у кућу таста који му то није дозволио. Он је супрузи и тасту тада рекао да ће да побије породицу Мартиновића, а они на то нису никога упозорили. За то треба да се одговара”, сагласни су Весна и Бато.
Весни, као мајци, није јасно како породица Вука Бориловића није реаговала и склонила оружје ако је већ показивао неуобичајно понашање.
“Ја са врата знам у какву ми је вољу син. Да нико не зна ја бих му као мајка скрила оружје, прво због њега да себи нешто не учини, а онда и због других људи”, каже Весна.
ПРЕКИНУТИ СНОВИ
Дневна соба Бата и Весне Пејовић пуна је успомена на Марка и Машана. Њихове играчке и ствари које су тог кобног дана оставили у бабиној и дједовој кући и даље стоје на истом мјесту.
Мала жута лопта са нацртаним осмијехом, са којом се Марко тог кобног јутра играо већ двије године стоји код ногара комоде у дневној соби, а Машанов качкет са регала нико није помјерио.
“Живим од успомена. Нико их није боље познавао од бабе. Били су предобра дјеца и предобри ђаци”, каже Весна појашњавајући да је њена веза са унучадима била толико јака, као да их је родила.
Машан и Марко су почели да се баве фудбалом а баба Весна, иако долази из спортске куће, ипак их је савјетовала да им образовање буде на првом мјесту, а да спорт доживљавају као хоби. Све је баба радила за њих, није јој било тешко да игра фудбала са њима усред дневне собе. Били су изненађени њеним финтама које је научила још као дијете играјући фудбала са браћом.
“Били су успјешни на свим пољима. У тим малим срцима је била једна огромна љубав. Много су ми обећали, много смо причали. А онда се нашла једна звијер да их убије. Уз помоћ државе, без икаквог разлога”, говори Весна кроз јецаје.
Свијетла тачка у свему што је задесило су, каже, дјеца Цетиња, другови Маркови и Машанови који никада не прођу поред ње на улици што је неће јако загрлити.
“Све је било превише лијепо... Мислила сам да ћу доживјети испуњење њиховог обећања да ће бити познати. ,,Бабице, знаш да ћемо ти ми бити познати – говорио ми је Марко. Питала сам га ,,Па како то, мој Маки?“ а он ми појашњава: ,,Читао сам биографију Месија и баба му је била највећа подршка. Кад ја будем писао моју биографију ја ћу ставити да си ти била наша највећа подршка“, присјећа се Весна лијепих разговора са својим мезимцима.
,,ВЕКЕ, НЕМАМО ИХ ВИШЕ“
И тог кобног дана, Весна и Бато су се лијепо дружили са унуцима и ручали заједно. Сат и по касније десила се погибија, али су баба и дјед за трагедију сазнали тек око 18 сати. Нико од комшија, пријатеља, суграђана није имао срца да им јави најтужнију вијест.
Након заједничког ручка, када су унуци отишли кући, Весна је радила уобичајене кућне послове и, у једном предаху, на телефону прочитала вијест да је дошло до пуцњаве код Владиног дома. Није се узрујала.
“Вјероватно опет неко шенлучи”, помислила је Весна.
Јаки инстинкт је ипак учинио да позове редом Марка, Машана, Наташу, али јој се нико није јавио.
“Сигурно је свако у свом послу, не чују телефон”, мислила је и наставила да обавља кућне послове. Кренула је да укључи усисивач, али се десило оно што није никад прије – он је експлодирао! Кад сад прича о том дану, схвата да се та експлозија десила тачно у вријеме погибије дјеце...
Када је муж кренуо да се спрема за посао, она му се пожалила да јој се не јављају. Не слутећи истину, дјед је рекао: ,,Пусти, бога ти, доћи ће ти њих двојица послије тренинга да их купаш“.
Бато Пејовић кренуо је у Хитну помоћ, гдје је радио. Требало је да буде дежурни те ноћи.
Примијетио је да су га на улици пролазници чудно гледали, један му је чак рекао да је ,,онај Бориловић пуцао“, али не и да је направио покољ.
Јавио је Весни да је пуцао Бориловић код којег су подстанари Милош и Наташа са дјецом, али тада није знао зашто јер му нико на улици није објаснио. И он је мислио да је у питању шенлучење.
“Поново зовем Наташу, Марка, Машана. Онда кажем себи: ,,Боже, луда ли сам, све зовем само не Милоша“. Позовем њега и чујем неартикулисане гласове. Помислих да је у гужви. Потом чујем његов глас који је неприродан: ,,Векеее, немамо их више! Убијени су сво троје“. Разум не прихвата ове ријечи, па кажем наглас ,,Овај Милош је луд“ и прекидам везу.
Разум не прихвата, али подсвијест почиње да ,,бургија“ из позадине. Весна опет зове зета Милоша, али овог пута из позадине чује лелек и кукњаву.
“Тражим да ми понови што је рекао, а он изговара ријечи: ,,Немамо их више, Веке, немамо их“. Вриснула сам. Комшије су већ знале, али нико није имао срца да ми каже. Чувши врисак улећели су у стан. Не знам како сам преживјела тај моменат. Можда захваљујући сину комшија који је рекао да има рањених, па помислих да је можда Милош то баш тако рекао. Можда су моји само рањени”, прича Весна.
Слиједе минути и сати кад се живот разбија у парампарчад. Без наде да се икада састави… Весна је отишла испред болнице и сви су окретали главу од ње. Питала је гдје су јој дјеца, али нико није имао снаге да јој каже. Грлиле су је Наташине колегинице, куме, другарице, директор болнице, само нико да изговори страхоту.
Те вечери, живот је за њих стао. Од тада је прошао 731 дан, а за преживљавање сваког требало је много снаге. Нема дана да Весна мислима не уђе у крвникову кућу и покуша да реконструише како се све десило, да осјети Маркову дјечију неустрашивост, Машанову немоћ и страх када је схватио да је пред њим бескрупулозни убица. Наташин очај и мајчинско препукло срце.
“Он је подло и подмукло кренуо на моју дјецу. Да је прво убио њу, лакше би ми било. Теже су ми њене муке јер их је виђела обојицу мртве. Њој је прво срце пукло”, каже Весна и додаје да је Наташа сат и по након примљеног метка била жива, борила се.
Бориловић је, каже Весна, тог дана из стана на другом спрату куће чекао њену Наташу и дјецу да дођу у стан који су изнајмили два мјесеца раније ради реновирања свог дома.
Пошто је Бориловић сломио стакло на прозору дневне собе, познавајући у душу своје унуке, Весна тврди да је Марко, једно неустрашиво дијете стао пред убицу. Зна она да се Марко није препао. Дјечја чистота је, изгледа, само разјарила Бориловића, који је у Марка без задршке испалио смртоносни хитац.
МАШАН ЈЕ МОЛИО ЗА ЖИВОТ
Комшиница, која се и сама нашла на мети Бориловића, али је преживјела његов крвави пир, била је очевидац страдања дјечака и њихове мајке.
Тог петка поподне изашла је на терасу да послије напорног дана попије кафу и направи мали предах не слутећи да ће бити очевидац хорора.
Машанов врисак скренуо јој је поглед ка тераси стана у којем су Мартиновићи привремено живјели.
Једанаестогодишњак је у вешу и мокар након туширања истрчао из куће, а за њим је изашао Бориловић.
Немајући куд да побјегне, свјестан да не може бити бржи од метка, Машан је почео да моли за живот. Клекнуо је на кољена испред убице и кроз крик молио: ,,Чико Вучко, немојте ме убити, брата сте ми убили“.
Нијем на дјечју молбу, монструм је зграбио Машана и убацио га у кућу преко мртвог брата. Наташини покушаји да отме пушку убици и спаси бар старијег сина нису успјели. Убио је Машана, а потом Наташи пуцао у главу.
Пошто их је оставио без живота, Бориловић је изашао из куће и почео да узвикује из свег гласа: ,,Нема више љепоте, нема више фудбала, нема више шетње“.
Послије тог језивог ,,славља зла“, наставио је крвави пир упадајући комшијама у куће и убијајући их док су сједили или одмарали…У наредних 45 минута, у укупно 80 метара раздаљине од његове куће, посијао је смрт, убио је још седам људи и ранио шесторо…
Двије године су од највећег масакра у новијој историји Црне Горе. Од злокобне вијести која је скаменила Медовину, Цетиње и Црну Гору, али и болно одјекнула много шире. У предвечерје посљедњег дана 2023. срушена је кућа Вука Бориловића у Медовини, по налогу надлежне инспекције ,,јер није имала грађевинску дозволу“. На мјесту језивог злочина сада је гомила крша, малтера и по које жељезо. Заривено директно у жалосне душе и рањена срца, изнад којих једино живе онај црвени медо и жута лопта са осмијехом. Играчке нетакнуте двије стравичне године.
Управа полиције упорно ћути
На годишњицу злочина почињеног на Цетињу 12. августа 2022. јавност је остала ускраћена за одговоре полиције да ли и даље остаје при ставу да је поступила у складу са протоколима и професионално, да ли утврђено чија је појединачна одговорност што је Вук Бориловић - починилац масакра, иако је раније имао пријаве за насилничко понашање, посједовао дозволу за оружје и био наоружан.
Побједа је питања Управа полиције Црне Горе упутила 6. августа.
Остали смо и без одговора на питање да су креирани нови протоколи поступања полиције у ситуацијама какву су Цетињани доживјели 12. августа 2022. године, да ли су полицијским патролама обезбиједили опрему неопходну у оваквим ситуацијама и увели специјалистичку обуку из области употребе оружја, јер је евидентно да је догађај на Цетињу показао бројне фалинке у дотадашњим процедурама у поступању полиције.
Нисмо сазнали ни да ли су три саобраћајна полицајца, од укупно 12 ангажованих тог 12. августа 2022. на Цетињу, у покушајима да спријече крвави поход Вука Бориловића и заштите грађане, добили неко признање или неки други вид награде за пожртвованост коју су исказали тог дана.
