Уз војне почасти и почасну паљбу данас су у Добоју сахрањени посмртни остаци пилота Војске Републике Српске Остоје Остојића (30) из Предрага код Завидовића, који је био у хеликоптеру обореном 18. септембра 1992. године код Станара.
Ваздухопловни капетан Остоја Остојић службовао је у Загребу, а у састав Војске Републике Српске ушао је након распада ЈНА.
Некадашњи пилот и колега из класе Жељко Марјановић рекао је новинарима да је Остоја кренуо из Бањалуке за Добој по документе јер је планирао да се вјенча, а несрећне околности су биле такве да се налазио у хеликоптеру који је погођен код Станара.
Марјановић је навео да су хеликоптер оборили припадници ХВО-а када је летјелица прешла линију раздвајања.
Он је навео да је завршио ваздухопловну гимназију у Мостару са Остојићем, који је завршио и академију у Задру.
Ујак погинулог пилота Милан Стојановић рекао је да је Остоја био надарено дијете, што је и било препознато, те да је упућен у војну гимназију, а затим и у војну академију.
"Био је понос наше породице", рекао је Стојановић и додао да је дио посмртних остатака размијењен након неколико година.
Остојићева рођака Милојка Бабић рекла је да га памти по херојству јер је током агресије муслиманских јединица на возућки крај из Предрага хеликоптером евакуисао око 50 мјештана који су транспортовани у Бањалуку.
Уз чланове породице вијенац су положили и чланови Удружења ваздухопловаца из Бањалуке, чији је представник Бране Јанковић указао на значај очувања сјећања на погинуле и преминуле колеге.
Јанковић, некадашњи пилот, рекао је да током борбеног задатка пилот нема простора за страх и размишља само о томе како да изврши задатак.
Сахрана је обављена на градском гробљу Шушњари у породичној гробници.
У хеликоптеру су заједно са Остојићем 18. августа 1992. године погинули и чланови посаде Душан Павловић, Жељко Зорић и Драган Поповић.
Погинули су и пилоти Жељко Радаковић и Зоран Гајица, који су требали да преузму смјену, као и једна жена цивил.
Хеликоптер је пао између линија, али су муслиманско-хрватске снаге покупиле остатке тијела посаде, који су размијењени тек након више година.
Страдање је описано у књизи "Икари Српске, од друге ваздухопловне мешовите бригаде ВВКЈ до 92. мешовите авијацијске бригаде ВРС", аутора Данка Боројевића, Драге Ивића и Жељка Убовића.
