Рана вегетација довела је до несташице воћа и поврћа на Зеленој пијаци у Бијељини. Тако у првим данима септембра нема довољно паприке, купуса, а убирају се и последњи плодови парадајза.
Овакво стање утицало је и на цијене које су за многе намирнице изненађујуће. Килограм целера тренутно је осам КМ, а за исту количину першуна неопходно је издвојити 10 КМ. Нешто нижа је цијена домаће бораније путерице чији килограм се може купити за 8 КМ, иако је до скоро износио 12 КМ.
„Уранило је и воће и поврће, све што је требало касније, кренуло је раније. Па јесу утицале ове врућине, џаба и залијевање и све када пржи са неба. Па сад тренутно нема паприке, оно мало боље, фали купуса, баш је несташица. И ово паприке што има, баш је лош квалитет. Парадајз је онај рози престао, већ по мало узимамо увозни, домаћег још црвеног има, а баш се осјети несташица и све је мање и мање робе и све лошији квалитет. Кад буде требала зимница да се спрема, баш ће бити цијене папрене. Рецимо, рога је у класи пет марака, ако хоћете нешто баш лијепо да спремите, да имате добру зимницу за коју увијек треба квалитетна роба, пет марака се креће. Баш се одразило на цијене, све је скупље“, каже нам Оленија Трифковић, продавац на Зеленој пијаци у Бијељини
Већ дуго зеленом пијацом не шири се ни мирис куваних кукуруза који се по цијени од двије марке могао купити код добро познатог Паје. До тога је довела велика суша због које је принос кукуруза ове сезоне мањи за 70%.
„Мириса куваног кукуруза је слабо сад на пијаци, несташица је, ова суша је баш допринијела да га нема. Има на појединим мјестима, али није то сад ни неки квалитет. Имамо ми доста дјеце иду одавде, пролазе са мајком и са баком и кад наиђу крај мене кажу ево га, радују се, а кад дођу па им кажем да нема, тако се растуже, баш ми буде жао“, прича Радан Јефтић, продавац куваног кукуруза на Зеленој пијаци.
Бројни грађани Семберије охрабрили су се па за своје потребе засадили у свом домаћинству онолико колико им је неопходно, а када им залиха понестане, свјеже воће и поврће потраже на Зеленој пијаци. Неки на овом мјесту ипак морају купити све. На високе цијене се жале, али разумију ситуацију и потребе пољопривредних произвођача.
„Цијенама нисам задовољан, али обзиром на стање климе и овога, добро је да ишта има, да се може купити. А углавном купујем ево ове суве производе. Ово остало покушавам нешто ја сам себи да узгајам док може, кад не може принуђен сам да купим што се мора.“
„Ова велика врућина па човјек из досаде једе, пошто смо затворени већ два мјесеца у кући. Страшно, онда углавном на пијаци воће купујем. Каква је понуда, какве су цијене? Одлична, а цијене прихватљиве. Па шта ће људи, морају се прилагођавати, и они су произвођачи, морају и они да живе од нечега.“
„ Треба ми све. И краставац, и парадајз и паприка, све. Понуде за мене су у реду, а какве су цијене за овај народ, то не знам.“
У данима екстремно високих температура продавци на бијељинској Зеленој пијаци трудили су се свим силама да заштите воће и поврће, а настојали су да свако врело јутро на полице изложе свјеже намирнице, што су препознали и бројни задовољни купци.
Љето у Бијељини изузетно тешко су поднијели пољопривредни произвођачи али и бројни усјеви и пољопривредне културе јер на подручју Семберије киша није пала 100 дана.
