Годинама, па чак и вјековима уназад свако село имало је своју воденицу, а породице су знале свој ред када могу да мељу брашно.
Жубор воде и окретање воденичког точка данас се на жалост све мање чује, а брашњавих прагова воденице, односно сеоског млина скоро па и нема.
Од заборава отргла се Благојевића воденица на Крупи на Врбасу надомак Бањалуке, чији точак не престаје са радом посљедњих 200 година. У њиховом млину за своју породицу, али и за продају меље брашно мјештанин Младен Рађевић. Посљедњих неколико година његово радно мјесто је крупски слап и воденица.
Испоставило се да је Младенова одлука пун погодак. Каже посла има, сви желе провјерено добро брашно, без икаквих додатака. Сви који дођу до Крупских слапова, обавезно купе и килограм брашна. Затекли смо га у брашњавом радном одјелу, насмијаног и расположеног лица како меље нову туру од 50 килограма. Појаснио је принцип рада воденице.
Ријечних бисера наше прошлости је све мање, а воденица Благојевића дан данас чува дашак традиције.
Кукурузно, пшенично или хељдино - на купцима је само да изаберу, каже Младен. Од крупског брашна праве се, додаје, најукусније погаче, пите и уштипци. Ко једном купи брашно на Крупи на Врбасу, долази, тврди наш саговорник, по још.
Благојевића воденица у којој за хљеб и живот зарађује јунак наше приче Младен прича посебну причу. Једна стара воденица као нијеми свједок неких прошлих времена о којима данас можемо чути само из прича старијих.
