Ђурђевдан (6. мај по новом, 23. април по старом календару) је један од најзначајнијих и најљепших празника у српском, ромском и ширем балканском народном предању.
Празник Светог Ђорђа обиљежава долазак прољећа, буђење природе, заштиту стоке и људи, и носи богат сплет обичаја, вјеровања и ритуала – и хришћанских и предхришћанских.
Обичаји и вјеровања нашег народа везани за Ђурђевдан постојали су и прије него што је прихватио хришћанство. Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и љета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усјеве.
Стога се већина обичаја који постоје у народном вјеровању односе на заштиту, здравље и плодност.
Најчешћи обичај је плетење вијенаца од љековитог биља и прање водом у коју су уроњене љековите биљке.
Прослављају га и католици и православци, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мијешајући се са претхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.
Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и вјеровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и прије него што је примио хришћанство.
Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео мјесто старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника. Црква на овај дан обиљежава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.
Шта се ради уочи Ђурђевдана?
Вече уочи Ђурђевдана домаћини су имали обичај да одаберу два млада лука у башти, од којих један представља срећу, а други несрећу. Потом им се перке поравнају маказама, а на празник се изјутра провјери који је више израстао.
У зависности од тога који је виши лук – пратиће нас срећа или несрећа током године.
Ђурђевдански вјенчић и купање у ријеци
Ђурђевдан се сматра границом између зиме и љета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усјеве.
За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и вјеровања, па и магијских радњи.
Главни обичаји су: плетење вијенаца од биља, умивање биљем, купање на ријеци. Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије.
Ово се чини да би година и дом били берићетни - да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору. Понегдје је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан прије зоре.
Вјенчићи од цвијећа
Оплету се вјенчићи од "ђурђевског цвијећа“: ђурђевка, мљечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти вијенци стоје изнад врата читаву годину, до сљедећег Ђурђевдана.
Многи праве крстове од љесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама - да би се сачували од града (слично крстовима од бадњака за Божић). Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно прољећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.
Ујутру се сви редом умивају водом: дјеца - да буду здрава као дрен, дјевојке - да се момци грабе око њих, старији - да буду здрави, домаћин – да му кућа буде добро чувана, пише "Стил".
