На Лазареву суботу, празнује се спомен на чудо које је Христос учинио подигавши из мртвих свог пријатеља Лазара из Витаније.
Лазарева субота или Субота праведног Лазара, у српском народу позната је још и као Врбица, јер је тада Исус ушао у Јерусалим, гдје су га дочекала дјеца.
Према Јеванђељу по Јовану, на вијест о Лазаревој смрти, Исус је дошао у Витинију гдје је његов пријатељ већ четири дана био сахрањен. Дошао је до гроба и затражио да се склони камен. Позвао је Лазара да изађе и овај је то учинио, увијен у погребни покров.
Ово чудо је било и непосредни узрок пресуде на смрт распећем, које ће убрзо услиједити. Лазар је живио још тридесет година након васкрсења као епископ на Кипру, гдје га је посјетила и Богородица.
Догађај Лазаревог васкрсења је, према четири Јеванђеља, увод у нову вјеру, у Васкрсење. У хришћанству тај празник има значење побједе живота над смрћу и на богослужењима се тог дана помињу вољна страдања Христова и васкрснуће Лазарево, као јемство за васкрсење свих вјерника.
Након Лазаревог васкрсавања, Исус је сутрадан, на Цвијети, свечано ушао у Јерусалим, а раздрагани свијет свечано га је дочекао, носећи у рукама палмине гранчице. Православни вјерници као успомену на тај догађај прослављају Врбицу, која за хришћане представља празник дјечије радости, јер је Христос, полазећи у Јерусалим рекао: "Пустите дјецу к мени, јер таквих је Царство небеско".
У том чину је и данашња симболика врбе, по којој и празник носи име. Она симболизује палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља на уласку у Јерусалим.
Обичаји на Лазареву суботу
На овај дан бере се олистало пруће врбе, јер се вјерује да се тако снага зеленила преносила на дјецу и одрасле, будући да је врба због бујног раста сматрана симболом здравља и снаге. За Врбицу је обичај да се око струка носе гранчице врбе, а око врата звончићи, који симболизују поздрав Христу.
Током Цвјетне недјеље дјевојке су за Цвијети брале цвијеће. За брање је свака носила посуду, јер се то цвијеће није брало у крило. Убрано цвијеће нису уносиле у кућу, већ су га остављале под стрехом. У посуде с цвијећем стављано је јаје, па је наливана вода, којом се сутрадан на Цвијети, умивају, да им лице буде тако бело и да мирише као набрано цвијеће.
У данима Цвјетне недјеље било је уобичајено да се народ кити врбом и копривом. Вјерује се да ове двије биљке имају велику магичну, заштитну и исцјелитељску моћ.
