Крсна слава многих православних Срба, Ђурђевдан, прославља се шестог маја, односно 23. априла по старом календару и многи обичаји везани су за овај празник.
На Ђурђевдан обиљежава се успомена на Светог Ђорђа, који је рођен крајем трећег вијека нове ере, у богатој хришћанској породици.
Најљепшу и најдрагоценију успомену на овог свеца представља манастир Ђурђеви ступови, којег је у 12. вијеку подигао српски краљ Стефан Немања.
Симболична побједа над аждајом
Након што је рано остао без оца, Ђорђе се сели са мајком у Палестину, земљу гдје је живио и проповиједао Исус Христ. Посједовао је љепоту и стаситост, али и сјајне моралне особине: племенитост, поштење и храброст. Као такав, није могао да остане незапажен. Пошто је постао војник, на свим иконама је приказан као ратник на коњу, са копљем у руци.
Дубоко је вјеровао у Христа, па се супротставио чак и самом цару Диоклецијану, који је прогонио хришћане. Због тога је осуђен на смрт и умро у највећим мукама. Познато је да су се на његовом гробу касније дешавала разна чуда, а многима који га поштују и славе - јављао се у сновима.
Аждаја на икони симболизује многобожачку силу, која је "прождирала" невине хришћане. Према вјеровању, побједа Светог Ђорђа над њом је задала смртни ударац "незнабоштву". У позадини иконе, може да се уочи жена у "господском" одијелу, за коју се претпоставља да је царица Александра, жена цара Диоклецијана, и да представља младу хришћанску цркву.
Обичаји
Ђурђевдан је празник са јако пуно народних обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и вјеровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и прије него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео мјесто старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.
Овај празник сматра се за границу између зиме и љета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усјеве.
Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били "берићетни" – "Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору". Понегдје је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан прије зоре.
Такође, оплету се вјенчићи од "ђурђевског цвијећа": ђурђевка, мљечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти вијенци стоје изнад врата читаву годину, до сљедећег Ђурђевдана.
Многи праве крстове од љесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – "да би се сачували од града" (слично крстовима од бадњака за Божић).
Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно прољећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Васкрса, па се то затим стави под ружу у башти да преноћи.
Велику важност има и купање на ријеци, прије сунца (понекад се у ријеку бацају вијенци од разног цвијећа, или се сипа млијеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвијећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем.
Народ на Ђурђевдан, рано прије зоре, одлази у природу заједнички на "ђурђевдански уранак", на неко згодно мјесто у шуми које се изабере, на пропланку или поред ријеке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано мјесто и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Пјесма, игра и весеље трају често и до подне.
На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем "да буду напредни као врба", ките здравцем "да буду здрави као здравац", копривом "да коприва опече болести са њим", и селеном "да им душа мирише као селен".
На Ђурђевдан не ваља спавати, "да не би бољела глава", а ако је неко спавао "онда на Марковдан да спава на том истом мјесту".
Сматра се да на Ђурђевдан дјелују вјештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре "да би заштитили себе и село".
Обичаји везани за Ђурђевдан се врше прије изласка сунца, и то често на ријеци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.
Жене и девојке донесу увече кући "омаје" тј. воде са воденичног кола, "да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне", као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвијећа.
Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млијеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ријетко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). Све то показује, да је обичај веома стар.
Вјеровало се да ако је на Ђурђевдан ведро - "да ће бити плодна година", а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша - "да ће љето бити сушно". Каже се у Србији да колико недјеља прије Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.
