Данас славимо Светог великомученика Никите и светог Јосифа Темишварског, а по српском обичајном календару управо овај дан је посљедњи тренутак за спремање зимнице.
Дан светог великомученика Никите, стадалшег за Господа Христа, православни хришћани обиљежавају топаром:
Примио си Христов Крст као силно оружје, против ђавола си се борио и за Господа Христа си пострадао, предавши Му своју свештену душу усред огња. Отуда си се удостојио да примиш дарове исцјељења од Њега, великомучениче Никита. Моли Христа Бога да спасе душе наше.
Житије светог Никите Родом од Гота; ученик епископа Теофила Готског, који је учествовао на Првом Васељ. Сабору. Када кнез Готски Атанарик поче мучити хришћане, тада св. Никита стаде пред кнеза и изобличи га због безбоштва и нечовечности. Мучен страшним мукама Никита све јаче исповедаше вјеру Христову и мољаше се Богу с благодарношћу. И имаше ум непрестано уздигнут и удубљен у Бога, а на прсима под одјелом држаше икону Св. Богородице са превечним Младенцем Христом, стојећег и држећег крста у рукама Својим.
Ову икону носио је св. Никита зато што му се св. Богородица јавила и утјешила га. Најзад мучитељ баци Христовог војника у огањ, у коме св. мученик издахну, али тело његово оста неповријеђено од огња. Друг његов Мариан пренесе његово тијело из Готске земље (Влашка и Бесарабија) у Киликију у град Мопсуест, гдје сагради цркву св. Никите и положи у њега чудотворне мошти мученикове. Пострадао и прославио се 372. године.
Свети Јосиф Темишварски, светогорски монах српског порјекла, такође се слави на овог дана.
Житије светог Јосифа Темишварског Овај светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живио и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару, Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу, где је свети Јосиф постао и игуман. Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, и још за живота се показао чудотворац. Ове и друге његове особине за-пазио је српски Пећски патријарх Гаврило И (1648—55. године) и изабрао Јосифа за митрополита Темишварског (1650. године), јер је Банат и Темишвар, у ово вријеме турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке патријаршије. Као митрополит, свети Јосиф је развио широку пастирску дјелатност: путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу. Дошавши до дубоке старости, свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савјете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око 3 године, свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мо-шти палазе зе данас у катедралном храму у Темишвару. Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда светог Јосифа. Ова се књига чува у манастиру Парташу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је светог Јосифа Новог у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква.
Српски обичајни календар каже да је данас, с обзиром на то да су посљедњи септембарски дани, крајње време за припремање зимнице.
