Нема тога што човјек чврстом вољом и жељом за животом не може да уради. Шездесетседмогодишњи Драгомир Јањчић из Водичева код Новог Града најбољи је примјер за то. Ратни је војни инвалид, прве категорије. Од 38 године живи без обје шаке. У борби за своју отаџбину судбина је хтјела да на ратишту код Крупе на Уни, 9.новембра 1995.године само три дана прије потписаног примирја настрада од мине.
''Нема гдје нисам био у Републици Српској на ратиштима. Борећи се, бранећи свој српски народ у том периоду у том несретном грађанском рату који се десио деведесетих година. Ишао сам да браним себе, своју дјецу, своју породицу и свој народ и ето на самом крају се издешавало то што се издешавало. Овај дио је почео да пада па смо ми то успјели да зауставимо и на то самом крају горе кад смо вратили један дио према Крупском ратишту поставили су неко минско поље и остао сам без обе руке тада'', прича нам Драгомир Јањчић.
''Мене је то бацило пар метара ја сам пао на леђа и кад сам се придигао на лактове видио сам да руку нема да су одбијене. Пошто сам имао јаке болове у стомаку, рачунао сам да ми је пробијен стомак и рекао сам не вјерујем да ћу се извући. Имао сам прслук са оквирима колега ми је скинуо тај комбинезон, то су све дјелићи секунде размишљања, остаћу жив. Имао сам те прве завоје и рекао да ме не превија него само стегне да не искрварим, знао сам ако се не подвеже да ћу искрварити. И онда за Приједор, припреме за операцију, али ипак сам отишао за Бањалуку. Пред операционом салом кад сам чекао да ме оперишу кажем ја оној сестри не могу више издржати. Имао сам осјећај као да ми неко сјече руке. Прекинута циркулација. Извлаче момка из операционе сале и онда ја улазим и заврше све то''.
Хоћу да живим и имам за шта да живим, ријечи су овог храброг човјека. Знао сам у свему томе кад се све то издешавало да ме кући чекају двије кћерке и да морам сад да се борим за њих исто као што сам се борио и за Републику Српску, прича Драгомир. Никада није помислио да одустане, иако је живот ударао са свих страна. Доћи кући и започети неки нови живот, са разним препрекама није било ни мало лако. Првенствено психички, а потом и физички.
''Али сам сам себи рекао хајде мораш покушати да се осамосталиш. Било је тешко. Наљутиш се па не иде. Узмем бицеве да се бријем, па се посијечем то згазим ногама. Сједнем, размишљам. Данас све то радим нормално и храним се и једем и возим ауто. Највише што сам се базирао на дјецу. Дјеца су била мала. 15 и 13 година. Борио сам се да их изведем на прави пут. Млађа ради у корту, старија исто. Имам петоро унучади, праунуче. То ми је највеће богатство да живим и онда ми је драго да се борим, да ће остати нешто иза мене. Ја сам и у фудбалском клубу ''Пламен'', предсједник сам Управног одбора. Ја кад изађем на терен и кад видим сву ту дјецу, не знам шта бих све урадио и дао за њих'', прича Јањчић.
Све послове које захтјева једно домаћинство Драгомир ради. Има свиње, кокоши, одржава кућно двориште, коси траву. Многи му се каже и чуде како све то може, али доза оптимизма са којом се води кроз живот увијек га је у најтежим моментима само чинила јачим. О рату прича с кнедлом у грлу. Каже, онај ко га жели, да Бог да му у кући био. Млади морају, наглашава, да чувају оно што је животима одбрањено и крвљу натопљено. Дали смо много, и нека само буду свјесни за какву смо се ми слободу борили и изборили.
''Онај ко размишља о рату да Бог да му рат био у кући. Да завлада мир у свијету ми можемо да живимо на овој кугли земаљској. Гледати на све могуће начине да ми имамо своју самосталност, да ова наша омладина не ратује него да гледају да живе од свог рада и да радимо и да стварају. Ја се нада да ће ови млади који су иза нас схватити ту нашу борбу и да ће се борити за Републику Српску, не мислим ратовати него на политичком нивоу, да нема ратова и да граде и стварају. Тешко јесте, није лако, али морају схватити да смо ми мала Република, мало нас је и да треба да радимо на томе да нам се наталитет побољша".
И када погледате какви хероји живе у Републици Српској, можете да кажете само једно: Поносни смо на њих и хвала им што данас имамо нашу Републику Српску. Драгомир је био и на челу савеза организација и Удружења ратних војних инвалида Републике Српске. Одликован је медаљом заслуге за народ.
