Прва генерација бабица која се за овај хумани позив школовала у Добоју састала се након пола вијека. Очи су засијале када су угледале учионицу у којој су провеле средњошколске дане. На сусрет су стигле из свих крајева.
"Ја сам синоћ из Подгорице летом до Београда и ево сад сам стигла овдје да бих се састала да видим ове које су дошле јер обожавала сам своје одјељење и радо се сјећам свих, посебно кад смо мало носталгична прегледам слике", рекла је Милена Керић.
Препричавале су школске згоде и несташлуке. Присјетиле се како су се обреле у првој генерацији акушерки.
"Мене је мајка пензионер медицинског центра и она је имала жељу да ја будем акушера бабица јер ћу посао одмах добили и збиља ми смо сви одмах добили посао", рекла је Зинета Тешњак.
А посао је лијеп и хуман. Осим тога, тежак и одговоран. Мира га памти по ноћним смјенама и најљепшој музици. Анкица по теренском раду.
"Знало ми се десити да током ноћи одем код Шехера у неко далеко село, породим жену и дођем и три дана не спавам јер не знам јесам ли довољно завезала пупак, је ли жена прокрварила. Тако да имала сам тих стресних ситуација", рекла је Анкица Хатибовић.
"Најљепше је кад беба заплаче то је најљепша музика и кад се све лијепо заврши онда су сви сретни", рекла је Мира Нинковић.
Лијепу страну посла и данас памте. Оно мање лијепо су одавно заборавиле. И стрес и плач беба сада су иза њих. Многе су одавно у пензији и не крију да им прија.
