Скучена пећина у селу Мошорин једини је дом породице Чутурилов. Иако су надомак два велика града, Београда и Новог Сада, живе заборављено у до сада невиђеним условима.
Како су навели из Хуманитарне организације "Срби за Србе“, закорачивши у њихову "кућу”, као да се вратите неколико миленијума уназад.
Да је ипак у питању "наше" доба свједоче катастрофално развучени каблови и стари телевизор, једини "прозор" у свијет који дијеле Светозар, Марица, Златица (17), Мира (15) и Милош (6). Та пећина и стари ауто који су, вјеровали или не, претворили у ормар је све што имају!
"У лагуму живим од малена. За себе се нисам бојао никада, чак и бомбардовање кад је било нисам бегао. Сад ме је стра’ због дјеце, ипак има много пукотина. Једном је земља пала, не дај Боже дијете да ми удари. Испред нам је ауто у ком држимо ствари, кромпир и друго, то нам је и шпајз и ормар. Ту држимо јер немамо гди”, започео је причу доброћудни домаћин Светозар.
Као да живот "под земљом” није довољно тежак и невјероватан сам по себи, суочавају се и са озбиљним здравственим проблемима. Најтеже је најстаријој кћерки Златици која има епилепсију, честе нападе и слабо говори, па је не смију никада саму остављати.
"Купатило немам. Узмемо лавор и купамо се, нема шта ту. Немамо ни пољски, па идемо ту иза бријега. Друго немаш ништа боље, то ти је све. Кад нема нема”, малтене кроз осмијех причао је Светозар, показујући да му, упркос свему, духа и воље за животом не мањка.
Чутурилови живе од социјалне помоћи и дјечијег додатка. Светозар се труди и да надничи гдје може, мада каже да га искоришћавају и често не плате. Тј. да искоришћавају "сву сиротињу”.
"Шта има то једемо. Код мене не смије да се деси да нема. Макар ја да не једем, моја дјеца морају. Ако нема пара да купим то што треба, одем код комшије да узајмим паре мало, ‘иљаду динара, двије, да могу да купим дјеци. Купим им некад чоколаде и свега, увијек су они задовољни мени”, прича Светозар.
Иако некада спавају сви заједно у пећини, ипак је ту опасно за дјецу и немају гдје сви да легну. Стога иду код бабе у оближњу кућицу која је, колико год застрашујуће звучало, можда у још горем стању од њиховог лагума, а чак и није њихова. Трска пада, један зид је обрушен, плафон подупиру обични дрвени штапови!
"Ја, дјецо моја, спавам на овој гајбици поред шпорета. У једном кревету ми је син Милош, он се скоро оперисао, на другом су кћерка Савка, унучад Мира и Милош, а на трећем кћерка Мира и унука Златица. Нас се седморо овдје потрпа. Тијесно нам је, ал’ шта могу. Да их истјерам напоље не могу, прије бих ја изашла. Ја сам срећна што сам с мојим унучићима. Најтеже ми је кад видим како се муче, ал’ шта могу чедо моје. Неки пут и гладни легнемо. Ето тако живимо”, рекла је баба Јованка која је навршила 86 година.
Светозар на питање да ли очекује неку помоћ каже:
"Штогод да буде било би добро, а ако не буде, шта да радим. Мени не мора ништа, ја бих волио само дјеци мојој да се помогне, да не буде на улици да остану. Да имају кућу своју и купатило, е то би ми најдраже било. А за мене ко зна, ја ћу можда имати вјечну кућу горе кад одем на онај свијет. Уздам се у Божију помоћ!”
Хуманитарна организација Срби за Србе покреће хуманитарну акцију за помоћ Чутуриловима.
(Фото: Срби за Србе)
