Институција која је настала да сјећања на жртве геноцида у Другом Свјетском рату никад не изблиједе. Институција која посједује преко 100.000 јединица музејске и архивске грађе које свједоче о свим логорашким страхотама.
И није ни чудо да је због тога Музеј жртава геноцида у Београду јединствена национална установа. Основана је 1992.године одлуком Народне скупштине Србије. И данас, након 30 година свакодневно попуњава свој фундус.
Сваки предмет има своју причу. И сваки је од великог значаја. Важно је и да историчари поступају без субјективности када раде са историографским материјалом.
За Досије приказују и један од најзначајнијих предмета који је недавно доспио у Музеј. Ријеч је о Логорашкој униформи из нацистичког логора Маутхаузен.
Приказан је и дио онога што се налази у збирци оружја и Војне опреме.
Музеј броји и мноштво издања играно-документарних филмова, изложби, откупа. Издања су подијељена у три едиције кажу стручњаци. Труде се да сва буду двојезична или по могућности тројезична. До сада је објављено неколико десетина публикација, научних истраживања, зборника.. Посебно се издваја илустрована публикација двојезичног карактера професорке Јелене Ердељан. Ријеч је о сликама монахиње Марије, на којој се радило двије године. Прва је то публикација која је након 30 година постојања Музеја донијела Икономову номинацију за најљепшу публикацију године.
Издваја се посебно и Црвена поема Крагујевац 1941. година. Рађена је у кожном повезу.
Архивске кутије и полице у библиотеци имају посебну. Нису то уобичајене, оне које можете видјети у сваком Музеју, јер оно што оне крију има посебну емоцију.
Нема приче која може бити болнија од оне која говори о страдању дјеце. Таквих је нажалост безброј у овој институцији. Приказано је много изложби које говоре о страдању дјеце у нацистичком логору Јасеновац, али и о страдању Срба на Косову и Метохији.
Специјална библиотека у Музеју жртава геноцида у Београду основана је 1997.године. Посјећују је новинари, млађе генерације међу којима су матуранти и студенти, али и сви они који желе да знају болну историју српског народа.
И нема установе која може да парира овој. У њој се налази око 30 запослених радника. Свакодневно раде на томе да се страхоте које су преживјеле жртве геноцида никада не забораве. И неће, док постоји ова институција. Предмети који се у њој налазе свједоче причама које су окупане сузама.
.webp)
