Многи, у потрази за бољим животом, одлуче да напусте своју земљу, а међу њима су и млади Бањалучани који су спаковали кофере и упутили се у Лонгјербијен, мали градић на сјеверу Норвешке.
Bојана Каралић (28) и Милош Тодоровић (31) су млади Бањалучани који су напустили свој град, и док многи млади људи одлазе у неке познате велике градове, они су се упутили Лонгјербијен, најсјеверније насељено мјесто на Земљи, а које се налази на острву Свалбард које припада Норвешкој.
Ови млади људи, жељни напретка и сигурности нису се “либили” никаквог посла, већ су “грабили” напријед, користећи сваку прилику да зараде и науче нешто ново.
Али сама одлука да напусте свој дом, град и пријатеље и да крену испочетка није била нимало једноставна.
Бојана је дјевојка из Бањалуке, студирала је на Пољопривредном факултету у овом граду, у исто вријеме је радила и сама плаћала трошкове школовања и становања.
Временом јој је овај темпо постао напоран и осјетила је да јој у животу треба промјена.
Стицајем животних околности, отворила јој се прилика да напусти земљу и одсели се у њој тада непознати далеки градић.
Бојана је у Лонгјербијен је отишла 2017. године, али како каже и даље јој је циљ био да заврши факултет, те се повремено враћала у Бањалуку, полагала испите, а од 2019. је нашла сигуран посао гдје је временом и напредовала.
"Људи су овдје много опуштенији него код нас, немају предрасуде и увијек су спремни да изађу у сусрет и помогну и то ми је много значило када сам дошла у ову земљу", рекла је Бојана за "Српскаинфо".
Додала је да људи у овом граду воле да се друже, планинаре, кампују, иду често на излете, те да се уз њих и сама посветила тим активностима у слободно вријеме.
Додала је да ово мјесто ипак није за сваког јер је изоловано, клима је другачија у односу на остатак свијета и ко пожели да дође у Лонгјербијен мора да размисли добро и преиспита своју одлуку.
"За овај градић који се налази на острву Свалбард у Норвешкој, карактеристично је да од краја октобра до средине фебруара влада потпуни мрак, познат и као поларна ноћ, а са друге стране, поларни дан у овом градићу траје од средине априла до средине августа. Није ријетка појава да видите бијелог медвједа, а ово мјесто је познато и по сунчевој свјетлости која је најчешће зелене боје и појављује се у периоду када је у граду стално ноћ и многи туристи долазе да би фотографисали овај невјероватан призор", рекла је Бојана.
"Недостају ми и породица и пријатељи"
Ова Бањалучанка је додала да период прилагођавања новој средини и поред свих љепота и добрих људи који се налазе у овом граду ипак није био једноставан.
"Тешко ми је било прилагодити се на овај начин живота, требало ми је много времена да се навикнем, и тек након неких пет година живота у Лонгјербијену, успјела сам да се прилагодим овој средини", искрена је била Бојана.
Ова Бањалучанка планира још остати на овом острву, али не искључује могућност повратка у свој родни град.
"Недостају ми породица и пријатељи, некада ми само фали да прошетам Бањалуком. Волим и ово мјесто, има људи који овдје проведу већи дио свог живота, али ја се у некој далекој будућности ипак не видим овдје, али видјећу гдје ће ме животни пут одвести", рекла је Бојана.
Милош је одрастао у Бањалуци, радио је за малу плату, а онда је преломио и 2021. године у потрази за бољим животним условима одлучио да напусти град на Врбасу. Као и Бојана, стицајем животних околности и њега је пут одвео у далеки Лонгјербијен.
"Овдје живе 52 различите нације и сви су љубазни, опуштени и није ми био проблем да се прилагодим, али носталгија је увијек присутна и недостаје ми породица", рекао је Милош.
Плате веће него у Бањалуци, али и живот је скупљи
Бојана и Милош кажу да су у Норвешкој примања добра, али и да је живот јако скуп, али да без обзира на скуп живот успију да понешто и уштеде.
"Износ који бих у Босни и Херцеговини зарадио за неких седам до осам мјесеци, овдје зарадим за мјесец дана", рекао је Милош.
Лонгјербијен је најнеобичнији градић на свијету. Сличан град не постоји нигдје. У њему данас живи нешто више од 2.300 становника.
Супротно ономе што медији углавном пишу када извјештавају о животу у овом градићу, умирање у њему није незаконито, али Ипак, бити сахрањен, јесте.
Од 1950. године на снази је закон који забрањује сахрањивање. Тада је откривено да се, усред екстремно ниских температура, тијела која су тамо закопана не распадају. На овај начин у преминулима опстају и често опасни вируси.
Да би се избјегле потенцијално катастрофалне посљедице, болесни и стари се превозе у Норвешку како би тамо провели своје посљедње дане. Њихов пепео је касније могуће вратити у Лонгјербијен.
Овдје се нико не смије ни родити! Слично, а опет потпуно супротно и порођаји су забрањени у Лонгјербијену. Иако град има сопствену болницу, нема потребне просторије за извођење озбиљних, хируршких операција. Због безбједности мајки и дјеце, труднице путују на копно неколико недјеља прије термина и обично се враћају на острво недјељу дана након порођаја.
Свалбард је дом великих арктичких дивљих животиња. Људи на Свалбарду су у обавези да понесу оружје за заштиту од поларних медвједа када излазе ван града. Пушке се користе како би се уплашила ова љупка, али дивља и опасна створења.
Иако је дозвољено носити ватрено оружје док шетате около, није легално улазити у локалне установе са њим. Зграде имају посебне сефове гдје се оружје одлаже.
Мјесто гдје се налази “Трезор Судњег дана”
Са свим својим карактеристикама – пермафростом, локацијом и геолошким својствима, Свалбард је заиста савршено мјесто за “Трезор Судњег дана”.
Лонгjaрбиен је мјесто гдје се налази “Свалбардско глобално складиште сјемена”.
Трезор је дугорочно складиште сјемена које представља највећу свјетску колекцију разноврсности усјева. Сврха је чување узорака сјемена из свјетских колекција усјева. Пермафрост и дебеле стијене осигуравају да ће узорци сјемена остати замрзнути чак и ако нестане струје. То је заиста “коначна резерва” човјечанства у случају катастрофе.
