Близу куће имама Сефића живјели су сестра Алексе Шантића и зет. Алекса је необично волио своју сестру којој се исповиједао и често је посјећивао њен дом.
Тако је једног дана у комшилуку срео имамову кћер. Емина Сефић тек се "зацурила", а приче о њој кружиле су по цијелој чаршији. Младићи су говорили да Сефићева кћер није женско, већ "џенетска хурија" – љепотица из раја.
"По сокацима и махалама крену прича о хафизовој шћери, љепотици. Како јој бујна коса сплетена у тешке златносмеђе плетенице игра по леђима; како су јој очи од жежене кадифе, усне – зреле трешње, алице; два реда зуба – дви ниске бисера; како јој је Алах подарио лице зарудјеле брескве; како јој под бијелом кошуљом закопчаном седеф – пуцетом до под врат и под свиленим, цвјетним димијама игра једро, здраво тијело, танко у струку, мамно у ходу", причало се тад о Емини.
Тако је те чаробне ноћи 1903. године настала једна од најљепших пјесама љубавне поезије. Брат Перо наљутио се на Алексу због Емине. Глава куће Шантића сматрао је да је његов млађи брат жестоко забрљао тиме што је "по новинама телалио" о кћерки имама Сефића.
Плашио се да ће овај потез младог пјесника отјерати муштерије из радње и да ће Шантићи морати малтене да бјеже из Мостара. Међутим, имам Салих Сефић остао је муштерија у “магази” Шантића, а Мостар није замјерио на пјесми испјеваној о "анђелу на земљи". Шта више, све гласније се пјевало сокацима овог херцеговачког града.
Млада Емина довијека је остала Шантићева чежња
Удала се са 16 година за једнако лијепог Авдагу Колудара и родила му је четрнаесторо дјеце. Како је и сама причала својој дјеци, са Алексом Шантићем никада ни ријеч није размијенила, али сјећала га се до краја живота, пише "Херцеговачки.ба".
Њега и његових угланцаних ципела и панталона тако опегланих да се о њих човјек могао посјећи. Сјећала се жаловитог гласа којим је пјевао у авлији, као и да му муслимани Мостара никад неће заборавити чињеницу да је поштујући њихова вјерска правила зазидао прозоре своје нове куће јер су у комшилуку била женска дјеца.
Настанак севдалинке
Колудер Емина преминула је 1967. одине. По предању, када је познати пјевач севдалинки Химзо Половина чуо да је Емина преминула отишао је код Севде Катице из Доње махале, која је била позната по усменом казивању народних пјесама. Тако и тада настала је посљедња строфа севдалинке о Емини.
"Умро стари пјесник, умрла Емина, Остала је пуста башча од јасмина, Саломљен је ибрик, увело је цвијеће, Пјесма о Емини никад умријет' неће…"
