Постоје различити славски обичаји, међутим, они основни се задржавају. Зашто се од краја до краја разликују обичаји током славе говорила је за АТВ Ирена Медар Тањига, етнолог.
"Крсна слава представља заштитника породице. У нашој традицији је она била везана за дом, била је заштитник дома. Данас је пребачена на ту варијанту заштитника породице што и није чудно. Прије су генерације настављале живот на огњишту са којег потичу и ми вјерујемо да душе наших предака почивају под прагом наших породичних кућа или под отвореним огњиштем. Данас ћете наћи домаћинства која славе више слава, односно усељењем у дом наслиједили су и славу дома. Временом када су породице почеле одлазити из тих домова, они је преносе као породичног свеца заштитника. Тако да ћемо је сада везати за свеца заштитника породице".
Медар Тањига истиче да се слава насљеђује по мушкој линији, као и презиме.
"У прошлости је био обичај да обавезно један од синова остане у домаћинству, да је он тај који ће бити родитељима и који ће наслиједити и домаћинство и крсну славу. Данас су обично кћерке те које буду уз родитеље у старијим годинама. Прије су то били синови и слава се преносила са оца на сина. Слава се славила у кући најстаријег домаћина, односно синови су славу преузимали тек када нису били у могућности да је прославе у дому родитеља, односно када су се одселили из домаћинства. Данас се све чешће срећеом с варијантом да чим се одвоје од дома родитеља почну у свом домаћинству да славе славу. Није то неисправно, наша традиција је толико богата разноликостима тако да код слављења славе не можемо рећи шта је исправно, а шта не".
Црква је донекле покушала увести правила, али ни она нису толико испоштована у свим крајевима. Прославља се такође и послужица, а о детаљима говори Медар Тањга.
"Мноштво светаца има свог пандана и у другом дијелу године. Постоји зимски Свети Никола и љетни. Неке породице обиљежавају оба. Поред тога имамо и варијанте послужица, односно преслава. То су славе које чланови одређене породице славе јер су на тај дан избјегли неку невољу. Најчешће је то разлог. Други разлог су кћерке које ће донијети своју дјевојачку славу ако немају браће. Да се не би затрла слава, оне ће прослављати преславу. То су славе које се не морају преносити с генерације на генерацију. Могу да је славе они који су је започели, а на осталима је хоће ли наставити".
Међутим, обичаји нису у сваком крају исти.
Свугдје је исто ломљење славског колача, икона и наздрављање. Кољиво немамо у свим крајевима, то је увела СПЦ под утицајем грчке цркве. Није било саставни дио славског елемента и уведено је накнадно. На теренском истраживању сам нашла домаћинства на Змијању гдје кољиво није обавезно. Они забачени крајеви гдје свештеници не долазе на славу, гдје се славски колач не носи у цркву што је ушло у обавезну обичајну праксу. Вино је обавезан елемент који се користи на слави, а имате крајева гдје вино није у пракси и гдје се користи ракија. Јер су то крајеви у којима вино није било уобичајено. Слављење славе и сва наша традиција зависи од услова живота људи који обичај практикују. Разликују се у планинским крајевима и градовима, има различитих утицаја. Хтјела бих да издвојим за примјер славски колач сарајевско-романијског краја који није типичан. Он је украшен са мноштвом ситних детаља, птичица, жита, воћа, поврћа итд. он је толико украђен да је један од елемената нематеријалног насљеђа на који би се требало обратити пажња".
Говорећи и о поклонима, промијенили су се и они.
"Прије се доносио поклон сваком члану домаћинства. Важно је напоменути да прије славе нису бројиле оволико гостију. Славити славу не значи позвати стотину гостију на славу. То је прије био празник на којем се окупљала породица и комшије. Данас имамо масовно прослављање, али ни то није погрешно. Прије се сваком члану домаћинства доносило нешто што њему приличи - јабука, слаткиш, ракија, приглавци... Данас су то куповни поклони у једној кеси за цијело домаћинство".
Шта треба да буде на славској трпези, углавном зависи од краја до краја. Зависи и од времена у години.
"Сарма није била у традиционалном прослављању славе. Славска трпеза јесте била свечанија, било је обавезно печење. Али то свакако не значи да се мора претјеривати и у количинама и у разноврсности. Полемика је и да ли се за крсну славу ако је посна, славска трпеза мора бити посна. Црква ће рећи да мора и да је лицемјерно да није. У нашој традицијом такође налазимо примјере гдје се она само очитала над посном трпезом. Свештеници ће свакако рећи да то није исправно, али је то у традицији било присутно. У забаченом крају послужити посну славу са бољим ручком није било реално. Није било рибе, то је значило грах, купус.. Домаћини су хтјели своје госте да почасте најбоље што могу, али тај славски ритуал се очитао над посним јелом. Црква то не одобрава, али смо ми у нашој традицији на терену знали затећи у најшеће неприступачним крајевима гдје свештеник не долази".
