О Васкрсу прошле године љекар и универзитетски професор Лазар Стијак, родом из Костајнице, од брвана старе породичне воденице израдио је крст који је освештао у Јерусалиму, а потом донио у храм Свете Тројице у родном граду.
Лазар Стијак из Тавије у општини Костајница завршио је Медицински факултет у Београду, а затим специјализирао ортопедију.
У пријестоници Србије живи и ради на Медицинском факултету као професор анатомије, али неколико пута мјесечно долази у Тавију, гдје обилази родну кућу и воденицу крај које је одрастао.
Вођен сјећањима из дјетињства и успоменом на свог дједа Марка, који је био централна фигура његовог одрастања, 2015. реновира воденицу, а 2020. године од стогодишњег дрвета од кога је био изграђен стари млин одлучује да својим рукама направи крст са распећем, однесе га у Јерусалим и освештаног га постави у храм Свете Тројице у Костајници.
- Могао сам да направим крст и од новог храстовог дрвета, али сам хтио повезницу са ђедом који је био вјерујући човјек и воденичар до своје смрти. Он ми је увијек био звијезда водиља. То нешто Христово у мени је већим дијелом заслуга ђеда Марка - рекао је Стијак за Срну.
Он наводи да су радови на крсту почели на Сретење у Тавији, настављени су током васкршњег поста у Зрењанину, а искројено дрво на крају је стигло у канцеларију професора Стијака на факултету, гдје је крст и завршен.
- Сваки дио је започет и завршен са молитвом и духовном музиком. Кад завршим обавезе на факултету, закључам се у канцеларију и радим, понекад и до једанаест сати увече. Пост траје седам недјеља, а ја сам све завршио за шест. Нисам се журио, тестирао сам своју вољу и жељу желећи да урадим уникатан крст - прича Стијак.
На Велики петак прошле године донио је крст на Христов гроб гдје га је освештао свештеник Јоргос, а затим га враћа кући - у цркву у Костајници.
Причајући о свом дјелу, овај љекар и професор каже да је окренутост према породичним коријенима и православној вјери која је услов опстанка Срба.
- Ми бирамо коју ћемо улогу имати, хоћемо ли бити потрошачка нација, незасита и гладнија што више има, или ћемо ићи за филозофијом да је оно што имамо сасвим довољно и да се треба бавити неким битнијим стварима и размишљањима, да уживамо једни у другима, да разговарамо - рекао је Стијак.
Он поручује да у томе много може помоћи православна вјера, да нас одмјери, умири и да нам пружи колико нам је заиста потребно.
- Ми смо ту гдје јесмо и не треба да одустанемо, не зато што волимо старину, нити зато што смо то наслиједили од дједова и прадједова, него зато што је то једини исправан пут. Свакодневица живота и стална журба нас онемогућава да размислимо о томе ко смо и шта смо - закључује Стијак.
