Неколико пута мијењали су огњиште, али су са собом носили успомене и обичаје. Уз славски колач, жито, свијећу и богату трпезу Свети Георгије дочекује се и данас у породици Тривић. Најважније је да смо сви ту на окупу, каже бака Даница која ни у десетој деценији живота не жели да посао шефа кухиње препусти неком другом.
"Ми старији мало то по старински више спремамо. Прослављали смо док је муж био жив заједно, послије њега ја, тако дјеца помогну и онда и они су преузели и тако, овај један син остао, а ови други славе код своје куће", каже Даница Тривић.
Са кумовима, пријатељима и пријатељима Тривићи дијеле радост Светог Георгија. Некада их је за славском трпезом, кажу, сједило много више.
"Живимо за тај дан, договарамо се цијелу годину. Нажалост све је мање људи који могу доћи, ја сам својим синовима завјештао славу и моји синови одвојено славе, а млађи брат и ја смо остали с мајком док је она жива", каже Ранко Тривић.
На крсну славу присјећају се предака и свега што су им они у аманет оставили. Уз чашицу љуте и добар залогај-приче не мањка, а ту је и понека анегдота.
"Кад су кренули ови колачи који се, да тако кажем, брзо распу каже моја жена је правила такве колаче да из села дође у град и може се вратити колачи остану исти", каже Раде Тривић.
Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја и једна од најчешћих крсних слава.
