Свети мученик Агапије и седморица с њим датум је на који се црква сјећа осморице хришчанских светитеља који су пострадали у Кесарији за вријеме владавине цара Диоклецијана. Остали свеци, сем Агапија, били су још сасвим млади људи, још увијек нису били ни крштени водом, па је њихово крштење било крвљу.

Тих седморица младића гледали су како свакодневно муче хришћане и како они херојски подносе те муке, те су и сами пожељели да им се прикључе. Везали су сами себи руке и такви дошли пред кнеза Урбана изјашњавајући се као хришћани. Придружио им се и Агапије и због своје хришћанске вјере сви су погубљени 303. године.

Агапије је узет као примјер учитеља искрених емоција и њихове важности за сваког од нас.

Љубав према ма коме или ма чему, чак и према самоме себи, може код човјека временом охладити или сасвим се изгубити, па и у мржњу се превратити. Но љубав човјекова према Богу, једном задобијена и утврђена, тешко хладни, сем ако неко већ не сиђе с памети. У оном првом случају човјек умањује или брише своју љубав или због промјена у себи или због промјена у љубавним предметима. У овом другом случају човјек може да умањи своју љубав, према Богу, само и једино због промјена у себи, а никако због промјена у Богу. Из љубави су апостоли свршили своју трку и из љубави су мученици пролили крв, само да не изгубе Христа.

Све је то љепше и јасније изразио св. Исак Сирин говорећи: „Има љубави сличне потоку од кише, који престаје убрзо по престанку кише. Али има љубави сличне извору који избија из земље, и који никад не престаје. Прва је љубав човјечанска, а друга божанска. Да бисте спознали праву љубав важно је да данас одете у цкрву и помолите се Светом Агапију.

Пратите нас и путем Вибера