У календару Српске православне цркве 8. мај је Марковдан, дан посвећен светом апостолу и јеванђелисти Марку.
Марковдан је слава, а датум је обиљежен подебљаном, црном бојом.
Свети апостол Марко, један од четворице јеванђелиста, први је мученик Александријске цркве. Марко је написао свето јеванђеље, које је и апостол Петар посвједочио као истинито. Посијао је сјеме хришћанства по Ливији, Амоникији и Пентапољу.
Из Пентапоља је отишао у Александрију и ту основао цркву, поставио епископе и учврстио хришћанство. Своје проповиједи је поткрепљивао многим чудесима и добрим дјелима.
Страдао је од незнабожаца који су га ухватили и уз силне погрде вукли по улицама Александрије. Сав изранављен и крвав доспио је у тамницу, гдје му се јавио анђео небески, а потом и Исус. Сутрадан су поново почели да га муче, али је он издахнуо и отишао душом у бољи свијет. Скончао је у мукама у Александрији 68. године, за вријеме цара Нерона, окрутног прогонитеља хришћана.
У народу се овај празник светкује увијек 8. маја као завјетина у многим насељима. Марковдан је такође и крсна слава многих српских породица.
По народном вјеровању, ако је на Ђурђеван неко дочекао дан у постељи или му је тог дана неко предао сан, што је значило да ће током цијеле године бити дремљив, а можда и болешљив – тај треба да одспава и на Марковдан, па ће се тако избавити од поспаности и болести.
У Лесковачкој Морави се сматрало да кукуруз треба окопавати од Марковдана, када је најбоље и купус расађивати – да би добро родио.
У Горњој Пчињи се Свети Марко прославља под називом Марко Градобија и ништа се није смјело радити да не би град побио сав род и љетину.
Данашњи дан, називајући га Мистровданом, нарочито су празновали ковачи вјерујући да би им мишеви изгризли мехове ако би тог дана радили.
