Српска православна црква и вјерници данас прослављају светог Прокопија, једног од огњених светаца. Његов дан се светкује као један од 18 "запречитих" дана у години када се одлажу сви тежи и важнији послови.
Свети Прокопије потиче из Јерусалима. Име му је било Неаније. Када је порастао видио га је цар Диоклецијан и толико га је заволио да га је одмах узео у свој двор, гдје је био при његовој војсци. Када је Диоклецијан одлучио да прогони хришћане, послао је Неанија у Александрију с једним војним одредом и наредио им да затру тамошње хришћане.
На том путу једне ноћи догодио се јак земљотрес и Неаније је чуо Божији глас. Тај доживљај потпуно је промијенио живот војводе Неанија. Тражио је да му направе онакав крст какав је видио.
Умјесто да крене на хришћане он је с војском ипак кренуо против Агарјана, и као побједник ушао је у Јерусалим гдје је мајци рекао да је сада хришћанин.
Мучен је и бачен у тамницу гдје му се опет јавио Христ који га је крстио и дао му име Прокопије. Јавно је исповједио своју вјеру, знајући да ће бити погубљен. Упокојио је се 303. године.
Обичаји и вјеровања
У неким дијеловима Србије данашњи дан се посебно празнује због здравља дјеце, док се у неким данас забрањује купање.
Каменоресци, бунарџије и рудари празновали су овај дан као славу својих заната. Избјегавају се свађе и псовање. У неким српским крајевима сматра се да је овај дан погодан за свадбе, јер Свети Прокопије походи и благосиља младенце.
Вјеровање каже да се на Светог Прокопија се не ваља купати на ријеци, избјегава се копање, чак и сахрањивање. Кажу на данашњи дан "не ваља бости" ни земљу, ни платно, јер није добро због уједа змија.
Још прије Немањића у Нишу је постојао манастир Светог Прокопија, у ком се чувала рука светитеља. Светиња је касније, кад су Турци заузели Ниш, пренесена у Прокупље, које је и добило име по овом мученику. Судбина моштију није позната од 18. вијека.