Сва Бојанина сјећања на дјетињство стала су у један датум, једну годину и један комби. Живот јој је обиљежио један „Бљесак“. Дјечија безбрижност тада деветогодишње дјевојчице изненада је заувијек престала у зору, првог маја 1995. године, када је са породицом, и још 15.000 Срба морала да напусти своју родну Западну Славонију.
Слике и звуке ужаса и страхоте кроз коју су прошли „захваљујући“ Хрватским оружаним снагама живе и дан данас. Иако јој је 40 година, прича за „Досије“, рана на души и даље је ту.
„Ја се сјећам тог првог маја када је изненада прекинуто то дјетињство које је било безбрижно сјећам се оловних киша сјећам се да су ме стрпали у неки комби, да сам плакала, да не знам гдје идем. Сјећам се моста, звука сирена на све стране, сјећам се ужаса и то је толико живо сјећање упркос томе што је прошло толико година од тог догађаја, то је сјећање са којим ја живим све вријеме“, прича нам Бојана Ђуричић.
Ишчупао је тај први мај Бојани и један дио душе. Остала је без брата. Међутим, ту се агонија породице није завршила. Више од двадесет година трагали су за његовим посмртним остацима. Нарочито је било болно слушати у сред Загреба шта је он њега само остало. Оно што су на крају пронашли сахранили су тек прије три године.
„Тог дана се сјећам да су дошли другари мог брата, да су рекли мојој мајци да се он неће вратити. Ја сам тада у очају говорила како ја не желим да га видим таквог, не желим да присуствујем сахрани, као да сам наслутила да ми њега нећемо наћи дугих 25 година колико је трајало трагање за његовим остацима. Знате када доживите да изгубите члана породице онда рат никада није завршен. Ја рецимо гледам данас моје колеге, животи се настављају, материјално се стиче поново али када вама из душе ишчупају члана породице, то заувијек остане ожиљак и то се никада не поправи. Моја је мајка хероина јер је са својих 75 година у Загребу слушала шта су пронашли од остатака њеног дјетета а она је без икаквих таблетица за смирење тако храбро и поносно то слушала, ја нисам могла, она је могла“, присјећа се Бојана.
Заборав није однио ни причу Мирјане Абрамовић. Потресно и тешко. Као да је јуче било, прича Мирјана. Све што су до тада стекли морали су оставити иза себе. Родне Окучане напустила је са двоје мале дјеце. Син је имао 10 а кћерка само пет година. Шта ће са њима бити, усташе није занимало. Сјећа се да је јутро почело са пуно детонација и експлозија које су до тада биле убједљиво најјаче. У глави се у тим тренуцима ројило безброј питања.
„Јутро је почело са много детонација, експлозија које су први пут биле заиста најјаче у току тог рата и нормално да се једна породица са малом дјецом уплаши. Не знате ни куда ћете, ни шта ћете, ни гдје ћете. Како то објаснити дјеци да се у неколико минута или сат треба спаковати. Неког паковања није ни било, само смо се покупили и искрено први превоз, дечко кога сам нашла да нас повезе он нас је повезао“, каже Мирјана Абрамовић.
Спасити живу главу био је једини циљ. Пуно страха и панике било је и у току самог пута. Спас је Мирјана као и хиљаде других српских породица видјела у доласку на мост у Градишци.
Опширније у прилогу из емисије „Досије“.
.webp)
